Izvor: Danas
Danas - Kad su dobri učenici samo oni koji ne znaju ništa
Jonesko u srednjoj školi
Već jako dugo nisam pogledao neku od predstava Ežena Joneska. Šteta što je tako. U životnim uslovima poput naših, nije loše, s vremena na vreme, "čuti" pisca čiji je talenat neko efektno opisao kao "dar za akrobatsko izmicanje udarcima bezgranične ljudske gluposti".A, na velikog maga teatra apsurda, na koga sam gotovo zaboravio, podsetio me jedan aktuelan slučaj iz prakse Poverenika za informacije. Slučaj o kome govorim zapravo me podsetio na parafrazu jedne od poznatih Joneskovih poruka apsurda - "dobri učenici su samo oni učenici koji ništa ne znaju".
Slučaj o kome govorim, ili predstava, ako se to nekom više sviđa, odvija se u jednoj ustanovi koja se bavi standardom učenika. Glavni akter je I. N. koji je od te ustanove zatražio određene informacije o njenom finansijskom poslovanju. Iako je, po zakonu, bila dužna da omogući I. N. pristup traženim informacijama ili da donese rešenje, razume se obrazloženo, kojim taj pristup ne dozvoljava, ustanova nije učinila ni jedno ni drugo. Jednostavno je ignorisala zahtev. I. N. se potom obratio Povereniku za informacije od javnog značaja i zatražio zaštitu svog prava. Poverenik za informacije je, u skladu sa zakonom, žalbu dostavio navedenoj ustanovi i zatražio od nje da se povodom žalbe izjasni. Ustanova ni ovaj put nije učinila ništa, ćutala je. Po proteku roka koji je ustanovi ostavio za izjašnjenje po žalbi, Poverenik je, u skladu sa shvatanjem da je svako raspolaganje budžetskim sredstvima nešto što je od javnog značaja, doneo rešenje kojim je ustanovi naložio da I. N. stavi na raspolaganje tražene informacije.
Poverenik je ustanovi ostavio odgovarajući rok da postupi po njegovom nalogu i da ga izvesti o izvršenju rešenja.
To je bio trenutak da se konačno i ustanova oglasi. Doduše, na neočekivan način. Umesto očekivanog obaveštenja o tome da je njegovo rešenje izvršeno, povereniku je stigao zahtev da svoje rešenje stavi van snage. Kao razlog za to, navedeno je da je I. N. maloletno lice, te da nema procesnu sposobnost, budući da se ista stiće sa 18 godina. U prilogu zahteva dostavljeno je školsko svedočanstvo kojim se to dokazuje. I zaista, poverenik koji do tada to nije znao, iz navedenog svedočanstva saznao je da je I. N. odličan učenik Pravno-birotehničke škole i da ima nešto više od 17 godina.
Naravno, već na prvi pogled je čudno zašto je ustanova tako dugo ćutala, pa tek nakon naloga poverenika istakla ovu, po njenoj oceni, važnu činjenicu. Ali, bilio čudno ili ne, prigovor nepostojanja procesne sposobnosti, uvek ima neku specifičnu težinu.
Ipak, u konkretnom slučaju, sasvim relativnu. Čak i kada bi poverenik vođen ekstremno formalističkim razlozima stavio van snage rešenje koje je doneo, izvesno je da bi na ponovljen zahtev punoletnog lica doneo istovetno rešenje. A, za I.N. ne bi bio problem da obezbedi da takav zahtev potpiše punoletni školski drug, prijatelj, sused ili rođak. Nezavisno od toga, poverenik stoji na stanovištu da su eventualni procesni nedostaci otklonjeni izričitom izjavom zakonskog zastupnika, majke I. N., o tome da sve radnje koje je preduzeo, prihvata kao svoje. Shodno tome, pvoerenik neće staviti svoje rešenje van snage.
Trenutak je da se u našu predstavu uključe i drugi akteri. Radi se o tome da je I.N., osim od navedene ustanove, informaciju o njenom radu tražio i od nekih drugih subjekata koji su takvim informacijama raspolagali. Reč je o informacijama koje se odnose na kontrolu finansijskog poslovanja ustanove. Ministarstva prosvete i finansija u početku mu nisu omogućila pristup traženim informacijama, pa se I. N. žalio Povereniku. Nakon odgovarajućeg naloga Poverenika, oba ministarstva su I. N. dala tražene informacije. Verovatno je direktna posledica ovog i vest koju sam ovih dana pročitao u dnevnoj štampi, a koja govori o tome da je UBPOK ušao u ustanovu o kojoj govorimo i da se bavi ispitivanjem njenog finansijskog poslovanja. Ne znam šta će biti rezultat te aktivnosti. O tome ne želim da govorim, jer bi to, makar i indirektno moglo prejudicirati ocene i stavove odgovornih, a njih treba pustiti da na miru rade.
Ipak, šta god bilo, nešto bi trebalo učiniti nespornim. Podaci o finansijskom poslovanju budžetskih korisnika, osim izuzetno, morali bi biti tretirani kao par ekselans informacije od javnog značaja. U skladu sa odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Uputstva za objavljivanje informatora o radu državnih organa takve informacije bi trebalo da budu objavljene i putem interneta. To, praktično, znači da su dostupne najširem mogućem krugu korisnika, i to na način koji čini irelevantnim činjenice poput državljanstva, sedišta, prebivališta i drugih ličnih svojstava, uključujući, razume se, i punoletstvo.
Odbijanje pristupa takvim informacijama učeniku I. N. uz problematično, i u svakom slučaju, veoma zakasnelo obrazloženje da je maloletan, najblaže rečeno, teško je razumljiv potez. Takav, da bi se na osnovu njega moglo zaključiti da oni koji su ga povukli zaista misle da su dobri učenici samo oni koji ne znaju ništa.
Dopada mi se da mislim da je više onih drugih. Oni koji misle da su momci kao što je I. N. dobri učenici. Ne samo zato što tako piše u svedočanstvu, već zato što je vreme za mlade ljude koji razumeju značaj novih prava i demokratskih institucija i znaju da ih koriste. Kad bude trenutak znaće i da kreiraju nova prava i da upravljaju demokratskim institucijama. I nadam se, imaće nešto od pomenutog Joneskovog talenta. I onog za pisanje, i još više onog za izbegavanje udaraca koje zadaje ljudska glupost.
