Izvor: Politika
TRANZICIJA I POVERENjE GRAÐANA U SISTEM
Udruženje pesimista
„Politička elita” to neće ili ne može, zato civilni sektor, mediji, sindikati i, naročito i pre svega, sami građani moraju da zaustave rastuću apatiju. Treba naučiti ono što su mnogi naučili pre nas, a to je da sloboda i demokratija nisu stvari zadate same po sebi i da ne padaju s neba.
Na marginama sjajne knjige Ernsta Kasirera „Mit o državi”, u jednoj fusnoti, nalazi se, pored ostalog, i zanimljiva anegdota. U stvari, reč je o istinitom događaju, razgovoru jednog američkog profesora i nemačkog bakalina, čiju sadržinu je, krajem 30-ih godina prošlog veka, objavio univerzitetski list „Yale University Press”. Povod za razgovor bio je dolazak nacional-socijalista na vlast u Nemačkoj, dakle rušenje demokratskog sistema Vajmarske republike i uspostavljanje totalitarnog, nacističkog. Profesor je govorio o značaju slobode, o osećanju da je napuštanje demokratskih sloboda zapravo odricanje od nečega neprocenjivo vrednog, na šta mu je bakalin odgovorio: „Ali, Vi uopšte ništa ne shvatate. Pre smo morali da se brinemo oko izbora, stranaka, rezultata glasanja, ovog ili onog. Bili smo odgovorni. Sada više nismo. Sada smo slobodni.”
U godinama koje su usledile i Nemačka i ceo svet platili su zastrašujuću cenu ovakvog shvatanja slobode. Danas, na sreću, slièna shvatanja ne mogu imati tako tragiène posledice. Ipak, sasvim je sigurno da ne mogu ni doneti ništa dobro. Zato bi za svako društvo, posebno za društvo u tranziciji, trebalo da je veoma važno da na odgovarajući način reaguje na impulse koji ukazuju na to da se povećava broj građana, koji u uslovima rastućih problema i teškoća, jesu ili mogu postati spremni da odsustvo odgovornosti dožive kao slobodu.
Razume se, ne treba pod takvim impulsima podrazumevati samo očigledne, na prvi pogled prepoznatljive trendove i pojave. Dovoljno je da se radi o stvarima koje su indikativne. U tom kontekstu zanimljivi su rezultati nekih istraživanja našeg javnog mnjenja. Jer, iako je vrednost rezultata mnogih od tih istraživanja često nikakva ili mala, a ostalih relativna, ipak, bar u slučaju ovih drugih, ni najveći skeptici ne mogu dovoditi u pitanje da su, u najmanju ruku, indikativni.
Jedno, nedavno okončano, istraživanje javnog mnjenja koje je sproveo Cesid, bavilo se, uz ostalo, spremnošću građana da izađu na eventualne parlamentarne izbore. Ako se Cesidu može verovati, a više puta je pokazao da je tako, tek nešto oko 2,6 miliona građana spremno je da na takve izbore izađe. Doduše još otprilike jedan milion ne isključuje takvu mogućnost. Ali, čak i pod, malo verovatnom, pretpostavkom da većina njih izađe, biće to osetno manje od oko 3,8 miliona koji su izlazili na parlamentarne izbore u decembru 2000. i 2003, a, naravno, neuporedivo manje od onih gotovo 4,8 miliona sa septembarskih izbora 2000.
Poznata međunarodna organizacija Transparensi internešenel je u svom najnovijem istraživanju, posvećenom percepciji korupcije, obuhvatila i našu zemlju. Radilo se o percepciji nivoa korupcije u očima poslovnih ljudi, analitičara rizika i teoretičara u rasponu od deset (zemlje čiste od korupcije) do nula (teško korumpirane zemlje). Bilo je obuhvaćeno 146 zemalja. Razume se, zabrinjavajuće je što je naš koeficijent nizak – 2,7. Zabrinjavajuće je i to što smo negde na deobi visokog 97–101 mesta. Ipak, dobro je znati da godišnje ocene koje od 2000. dobijamo u okviru ovog istraživanja pokazuju određen pozitivan trend. Taj trend je registrovan i u najnovijem istraživanju, čiji su rezultati objavljeni 18. oktobra. Ali, utoliko pre treba da brine to što paralelna istraživanja pokazuju visok nivo pesimizma običnih građana u odnosu na mogućnost da stvari zaista krenu u boljem pravcu.
Rezultati istraživanja javnog mnjenja čiji predmet je bilo poverenje građana u institucije sistema (Cesid), ukazali su na neke, blago rečeno, zabrinjavajuće podatke. Jer šta drugo reći, na primer, za podatak da uz generalno nizak nivo poverenja u sve institucije sistema, samo oko četiri odsto građana ima poverenje u Narodnu skupštinu.
Više istraživanja javnog mnjenja i različitih oblika monitoringa primene pojedinih tranzicionih zakona (Transparentnost Srbija, Cesid, Jukom, Inicijativa mladih za ljudska prava itd.) ponudili su rezultate koji daju povoda za zaključak da izrazito mali procenat građana konzumira prava stečena novim tranzicionim zakonima (Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakon o javnom informisanju, Zakon o sprečavanju sukoba interesa, itd.). Jedno od navedenih istraživanja pokazalo je, recimo, da više od 80 odsto građana prepoznaje vrednost ideja koje su u osnovi Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali da svega 30 procenata zna da već imamo takav zakon, a samo nešto više od osam odsto je spremno da se koristi pravima koje ovaj propis jemči.
Rezultati navedenih, ali i drugih istraživanja ukazuju, dakle, na nizak nivo poverenja u institucije, pesimizam u odnosu na mogućnost suzbijanja korupcije, nespremnost za korišćenje novih prava, sklonost ka izbornoj apstinenciji. U kojoj meri je to indikativno? O čemu to govori?
Vrlo je indikativno, a govori o rastućoj društvenoj apatiji, dakle, o nečem što niko, a posebno subjekti tranzicionog društva, individualni ili kolektivni, ne bi smeli ignorisati. Uspešno vođenje procesa tranzicije zahteva angažovanje društvenih potencijala u maksimalno mogućem obimu. Zahteva, dakle, visok stepen aktivizma, a ne apatiju koja, naravno, bitno smanjuje šanse da se proces tranzicije odvija ne samo kako bi voleli, nego čak ni kako bi realno bilo moguće.
„Politička elita” to neće ili ne može, zato civilni sektor, mediji, sindikati i, naročito i pre svega, sami građani moraju da zaustave rastuću apatiju. Treba naučiti ono što su mnogi naučili pre nas, a to je da sloboda i demokratija nisu stvari zadate same po sebi i da ne padaju s neba. Da ih niko ne poklanja. Onaj ko želi da ih ima, mora da ih napravi.
Rodoljub Šabić
poverenik za informacije
od javnog značaja u
Republici Srbiji
