Javne informacije i ćutanje administracije
Zastarelo
Politika - Vlast ne voli radoznale
Povereniku za informacije Rodoljubu Šabiću građani se najčešće žale, jer ih vlast ignoriše ćutanjem
Jedan broj organa vlasti i institucija kao da nije baš najsrećniji što postoji Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U više od 95 odsto predstavki upućenih povereniku za informacije od javnog značaja – građani, novinari i nevladine organizacije su se žalili zapravo na ćutanje administracije. Ne samo što izostaje tražena informacija, već pojedini organi i službe zainteresovanima uskraćuju čak i obaveštenje da li imaju traženi podatak ili ne.
Samo od 1. jula, kad su posle pola godine nesporazuma konačno obezbeđeni uslovi za rad službe poverenika, pa do sredine septembra, na tu adresu je stiglo oko 150 zahteva za zaštitu prava na pristup informacijama. Da li su nadležni organi „gluvi” jer se ne snalaze u novoj vrsti komunikacije sa građanima ili se svesno opiru kontroli koju obezbeđuje ovaj tip zakona?
– Reč je i o jednom i o drugom, a toga je bilo i u drugim tranzicionim zemljama. S jedne strane, i kod činovnika i kod vlasti i kod građana još je prisutan mentalitet koji građanina doživljava kao podanika naučenog da sluša, da prima saopštenja i nikad ništa ne pita. Dakle, imamo i građanina i vlast s tradicionalnim konzervativnim mentalitetom i koji ne može na najidealniji način da odgovori standardima koje je ovaj zakon doneo, a svojstveni su zemljama sa više demokratske tradicije. Zakon polazi od pretpostavke da građanin praktično ima pravo – sem određenih izuzetaka – da zna svaku informaciju kojom vlast raspolaže i sa stanovišta dosadašnje prakse – to je let u nebo – kaže tim povodom Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja.
Na svim nivoima ima nagluvih
– Vlast mora da ima korektan odnos prema zahtevima građana, oni se ne mogu ignorisati. Naravno da u određenim zakonom propisanim slučajevima organ može i da odbije pristup nekoj informaciji, ali je u obavezi da obavesti građanina da ne može da udovolji zahtevu i navede razloge za to. Ali, da ignoriše takve zahteve vlast nema prava.
Koje su se adrese prema saznanjima poverenika pokazale najzatvorenije do sada?
– Praksa od dva i po meseca relativno je kratka za takve ocene, ali to se dešava i u ministarstvima i u javnim preduzećima u opštinama. To je karakteristièno stanje svesti i, nažalost, manir. Tek kada se građani obrate povereniku i kada zatražimo izjašnjenje organa o takvom postupanju, tek onda reaguju. U primeni principa da javnost ima pravo da zna – prva faza je promena odnosa prema građanima – kaže Šabić i podseća da je bilo i slučajeva da na propisno upućen zahtev građanin dobije i usmeni odgovor: „Ne misliš valjda da ću svakoj šuši davati odgovore”.
Takva praksa, kako kaže, mora prestati „jer građanin je birač, poreski obveznik, dakle, i bira i plaća rad svih tih organa i on mora u svakom trenutku znati šta oni koje je birao ili koje finansira rade u njegovo ime”. Dešavalo se da neki organi i povereniku ne dostave odgovor u naznačenom roku, ali, ređe, zbog odsustva nadležnog funkcionera i slično. Ima i nesnalaženja. Dešavalo se da nadležni organ nema traženu informaciju, pa umesto da o tome obavesti stranku, pribegne ćutanju.
Plate funkcionera nisu tajna
Ako organ vlasti uskrati informaciju od javnog značaja bez odgovarajućeg rešenja, zakon je predvideo kazne za prekršaj ovlašćenog lica od 5.000 do 50.000 dinara. Šabić kaže da su kazne male u poređenju sa nekim drugim prekršajnim, „jer, ako restorater zbog neizdavanja fiskalnog računa rizikuje kaznu od 100.000 do milion dinara i zatvaranje radnje, zar je logično da jedan funkcioner svesno ignoriše zakon i bude kažnjen sa pet hiljada”.
Služba poverenika upravo priprema materijal baziran na prispelim žalbama koji će dostaviti Ministarstvu kulture kao nadležnom za nadzor nad primenom zakona, a u nekim slučajevima i zahtevom da se pokrene postupak.
Ozbiljna prepreka pravu javnosti da zna mogla bi biti i gomila propisa kojima se često i bespotrebno stavlja oznaka poverljivosti na pojedine informacije. Poverenik je u ovom kratkom vremenu dobio samo jednu žalbu građanina kome je MUP uskratio uvid u dokument, navodeći da je reč o poverljivoj materiji. Uvidom u dokument utvrđeno je da u istom, sem jedne jedine odredbe, nema ničeg tajnovitog pa je posle rešenja poverenika MUP dokument učinio dostupnim ovom građaninu.
Čini se da se kod nas pojedini podaci olako označavaju kao „poverljivi” i kada za to nema baš nikakvog opravdanja. Kad se nedavno digla velika prašina oko kupovine kuće Radovana Jelašića, guvernera Narodne banke Srbije, postavilo se i pitanje njegove plate. Odgovor je izostao, jer je, navodno po statutu NBS, plata guvernera ali i drugih službenika – poslovna tajna. Mada mu se niko nije zvanično žalio u ovom konkretnom slučaju, Šabić podseća da su „slične odgovore u vezi sa platama davala i neka druga javna preduzeća”, a njegovo „duboko lično uverenje jeste da svaka isplata iz budžeta, a posebno plate funkcionera i službenika, ne može biti tajna.”
Sagovornik smatra da nam je neophodan nov savremeni zakon koji æe prièu o tajni redukovati na opravdan i nužan nivo, ali da za kompletnu primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama nedostaje i njegov pandan – zakon o zaštiti podataka o liènosti, ali i odgovarajuæa zakonska rešenja vezana za tajna dosijea. Činjenica je da takve arhive postoje, kaže, i da je Srbija jedina postsocijalistička zemlja koja nije ništa uradila da reši problem postupanja sa tajnim dosijeima.
-----------------------------------------------------------
Kako da ostvare pravo
Da li su građani prihvatili zakon koji im nudi jedno novo pravo?
– Bio sam ubeđen da će najveći broj žalbi da dođe iz nevladinih organizacija, od novinara pa tek onda od građana, ali je obrnuto. Najviše se obraćaju građani. Međutim, o tome koliko su prihvatili zakon ocene su kontroverzne – objašnjava Šabić.
Ankete su pokazale da više od 80 odsto građana ima pozitivan odnos prema tom tipu zakona i smatra da je to prava stvar u kontroli vlasti i suzbijanju korupcije. Ali, svega 30 odsto anketiranih je čulo da Srbija već ima Zakon o slobodnom pristupu informacijama, a manje od 10 odsto zna kako se to pravo po zakonu i ostvaruje. Zato se mora mnogo raditi da se javnost upozna i sa standardima iz zakona, ali i mehanizmom kako da ostvare svoje pravo na pristup informacijama. Poverenik ne krije da mu u tom poslu izuzetno veliku pomoć pruža nevladin sektor i Misija OEBS-a sa kojima se organizuju kampanje, tribine, ali i nadzor nad primenom zakona.
Marija Petrić
