Šabić 1. jula

Izvor: Kurir

KURIR  -  Poverenik  za  informacije  Rodoljub Šabić  rekao  je  da  kancelarija  poverenika  u  Ulici  Svetozara  Markovića  42  počinje  od  1.  jula  operativno  da  funkcioniše  u  skladu  sa  Zakonom  o  slobodnom  pristupu  informacijama,  koji  je  stupio  na  snagu  pre  više  od  pola  godine.  Prema Šabićevim  rečima,  za  samo  jedan  dan  stiglo  je  13 žalbi,  koje će  početi  uskoro  da  razmatra. Šabić  je  rekao  i  da  je  potpisao  sporazum  o  saradnji  sa  CeSID-om  i " Transparentnost  Srbija"  o  aktivnom  afirmisanju  tog  zakona  i  nadgledanju  njegove  primene.      

Danas

Zakon o slobodnom pristupu informacijama predviđa obavezu poverenika za informacije da svake godine, u roku od tri meseca od okončanja fiskalne godine podnese Narodnoj skupštini Republike Srbije izveštaj o primeni ovog zakona. Ovaj izveštaj sadrži ne samo informacije o aktivnostima i merama koje je preduzimao poverenik, nego i informacije o stanju u ovoj oblasti uopšte, dakle informacije relevantne za ostvarivanje slobode pristupa informacijama u svim organima državne vlasti. U toku narednog meseca ću dostaviti Skupštini Srbije izveštaj, koji će se dobrim delom zasnivati na pristiglim izveštajima organa državne vlasti. Rok za dostavljanje je istekao, pristigao je veliki broj izveštaja, verovatno će ih biti još. U svakom slučaju, radi se o veoma obimnom materijalu koji sadrži veliku količinu informacija i trebaće vremena da ga sa mojim saradnicima pregledam i sintetizujem u jedan izveštaj. Zato je još rano govoriti o sasvim egzaktnim podacima ili iznositi kategoričke sudove. Ipak, već sada mogu reći da će izveštaj, pored ostalog, izvesno govoriti o tri, za dosadašnji tok primene zakona karakteristične, a kontroverzne konstante. Jednoj dobroj, drugoj, samo relativno dobroj i trećoj, lošoj, apsolutno lošoj. Dobro je to što će izveštaj koji ću dostaviti Skupštini izvesno potvrditi nastavljanje određenih pozitivnih trendova. Broj informacija koje su u toku 2007. od organa vlasti tražili i dobili građani, novinari, mediji, nevladine organizacije i drugi, biće značajno veći od onog u toku 2006. godine, koji je opet bio veći u odnosu na 2005. Kad je reč o zahtevima za zaštitu prava upućenim Povereniku, pokazaće se da raste procenat slučajeva u kojima poverenik ne mora formalno da nalaže, u kojima nakon prve intervencije poverenika organ vlasti da informaciju koju je prethodno uskratio. Ovaj podatak je zanimljiv ne samo zato što ilustruje porast autoriteta zakona i institucije poverenika, već i zato što upućuje na zaključak da bi organi vlasti uz malo bolju organizaciju i malo više dobre volje mogli ostvariti koristan rezultat u vidu bolje predstave o transparentnosti njihovog rada, zadovoljnijih građana i medija i manje nepotrebnog administriranja. Izveštaj će svakako potvrditi i određen napredak u odnosu na prethodne godine u vezi s merama koje organi vlasti preduzimaju radi stvaranja pretpostavki za kvalitetniju primenu zakona, kao što su aktivnosti na planu obuke kadrova, objavljivanja Informatora o radu i sl. Relativno dobro je to što će statistički podaci potvrditi pozitivan trend u odnosu organa vlasti prema obavezama koje imaju po zakonu, uključujući i one najelementarnije. Kao primer može poslužiti upravo odnos prema obavezi dostavljanja izveštaja povereniku. Te izveštaje su dostavili svih šest najviših organa vlasti (Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, Ustavni sud Srbije, Vrhovni sud Srbije, Republičko javno tužilaštvo). Organi AP Vojvodine (Skupština, Izvršno veće i svi pokrajinski sekretarijati) takođe. Stoprocentno izvršenje obaveze imamo i kod mreže trgovinskih sudova. Kod svih drugih organa vlasti, osim lokalne samouprave, procenat se kreće od preko 75 odsto pa naviše. Ove godine od oko 730 obveznika izveštaj je do sada dostavilo oko 550, ili približno 75 odsto, dakle više nego prošle godine, kad je to učinilo oko 480, odnosno 67 odsto, što je takođe bilo više nego pretprošle. Naravno, ne treba imati iluzije. Ovaj pozitivan, uzlazni trend treba ceniti i u kontekstu vrste i prirode obaveze. Reč je o najelementarnijoj, sasvim benignoj obavezi, koja dospeva samo jednom godišnje. Mislim da u svetlu te činjenice, podatak da je obavezu podnošenja izveštaja izvršilo jedva 50 odsto opština, što je čak manje od prošlogodišnjih, takođe veoma loših 52 odsto, govori o odnosu prema zakonu koji se slobodno može oceniti kao skandalozan. U istom kontekstu "zanimljiv" je podatak da i kada su u pitanju državna ministarstva, znači organi koji su po definiciji najodgovorniji za primenu svih zakona, nemamo potpuno izvršenje obaveze. Prošle godine samo jedno ministarstvo nije dostavilo izveštaj. Ove godine u ostavljenom roku to nije učinilo čak pet njih. Verovatno će novo, ko zna koje po redu, upozorenje poverenika, to popraviti.

Kako god doživljavali statističke podatke, činjenica da nakon tri godine primene zakona, u svakom slučaju značajan broj organa vlasti ne izvršava svoju elementarnu, zakonom izričito utvrđenu obavezu, govori sama za sebe, nije joj potreban poseban komentar.

To nas dovodi do treće, one apsolutno loše stvari. Do toga, da kada je u pitanju odgovornost za kršenje zakona u izveštaju poverenika, neće moći gotovo ništa da se kaže. Nedostavljanje izveštaja povereniku zakonom je predviđeno kao prekršaj, kažnjiv novčanom kaznom. I pored toga, kao i činjenice da je u dosadašnjoj praksi ovaj prekršaj počinjen mnoštvo puta, ranijih godina i više nego ove, do sada povodom toga nije pokrenut nijedan prekršajni postupak. Kao što je poznato, poverenik nema nikakvih zakonskih ovlašćenja za vođenje, pa čak ni za pokretanje prekršajnog postupka protiv onih koji ne izvršavaju svoje zakonske obaveze. Vršenjem nadzora nad primenom zakona pa i pokretanjem prekršajnih postupaka, po zakonu, treba da se bavi ministarstvo Vlade Srbije nadležno za poslove informisanja. Od samog početka primene zakona, Ministarstvo se pozivalo na to da ovom zadatku ne može da odgovori, jer ne raspolaže odgovarajućim kadrovskim, materijalnim, logističkim i drugim resursima. Pre tri godine, ovi argumenti imali su određenu specifičnu težinu, ali njihovim protokom gotovo sasvim su izgubili. Uz sve naše tranzicione dileme, konflikte i neslaganja, ne bi smelo biti dilema oko toga šta znači pojava da organi vlasti na svim nivoima masovno ne izvršavaju obaveze, odnosno krše zakon. U svakom iole odgovornom društvu tako nešto je apsolutno neprihvatljivo. Zato, bez obzira da li je uzrok tome neznanje, nemar, neodgovornost, neorganizovanost, bahatost, ili nešto još gore, u krajnjoj liniji sasvim je svejedno, nikako ne bi smeo biti problem da se složimo da se ono ne sme tolerisati. A to, ne samo u vezi sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, to ipak jeste problem, moglo bi postati naš najveći problem. Autor je poverenik zainformacije od javnog značaja