Izvor: „Blic"
Pozivajući se na svoje pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, naš sugrađanin M. S. nedavno je pokušao da sazna koliko je koštala oprema za izradu novih biometrijskih dokumenata, kao i to na koji način se formira cena koju građani moraju da plate da bi dobili te nove biometrijske dokumente.
Tražene informacije nije dobio uz obrazloženje da su „strogo poverljive". Na pitanje zašto su strogo poverljive, dobio je odgovor da je to tako predviđeno pravilnikom o službenoj i državnoj tajni i načinu izdavanja i oslobađanja od čuvanja službene i državne tajne. Na pitanje gde može da vidi pomenuti pravilnik, dobio je odgovor da ne može da ga vidi, da je i sam pravilnik „strogo poverljiv".
Ono što on nije mogao da vidi ja sam kao poverenik po njegovoj žalbi morao da vidim. To me dovelo u priliku da se upoznam sa sadržinom „opšteg pravnog akta", najblaže rečeno „zanimljivog". Jedna vrednost tog pravilnika je nesporna, ona muzejska. Donet je pre više od 32 godine, daleke 1976, četiri godine pre smrti J. B. Tita i njegova sadržina evocira uspomene na mnoge već zaboravljene stvari - od „našeg socijalističkog samoupravnog društva", pa nadalje. Završna odredba pravilnika naročito je „interesantna" jer predviđa da se on „neće objavljivati u ‘Službenom glasniku' Socijalističke Republike Srbije".
Stvarno je apsurd da se danas i ovde primenjuje taj i takav pravilnik i da je po nečijem mišljenju prepreka za ostvarivanje prava građana. Bar bi se u organima vlasti moralo znati da naš ustav jemči u skladu sa zakonom pravo građana na slobodan pristup informacijama i dokumentima u posedu vlasti, kao i da je po Ustavu objavljivanje propisa bitan prethodni uslov za njihovo važenje i primenu. Zato taj apsurd traži stalno podsećanje na afirmisane standarde demokratskog sveta - ljudska prava se, kad je to uopšte dopušteno, mogu ograničavati samo iz razloga predviđenim zakonom, samo kad je neophodno i samo u meri koja je neophodna. A tajnim propisima baš nikad i nikako.
