Izvor: Politika
Pola godine nakon što smo, sa više godina zakašnjenja, doneli Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, na poslovima nadzora nad primenom zakona još ne radi ni jedan jedini čovek
Jedan od uočljivijih fenomena savremenog sveta je sve češće korišćenje podataka nekog drugog lica sa ciljem da se pribavi nekakva korist ili da se nanese šteta.
Federalna komisija za trgovinu u SAD (FTC), koja svake godine objavljuje izveštaje o žalbama potrošača na ovom ogromnom tržištu već šest, sedam godina uzastopno kao najčešći osnov za žalbe u vezi sa finansijskom prevarom, navodi upravo „krađu identiteta". Trećina od više stotina hiljada godišnje prijavljenih prevara odnosi se na krađu identiteta, finansijski efekti štete takve krađe mere se sa fantastičnih više desetina milijardi dolara. Reč je o pustošenju bankarskih računa, odnosno kupovini i stvaranju obaveza na tuđ račun.
Uporedna međunarodna praksa u vezi sa krađom identiteta nudi bezbroj primera koji potvrđuju praktično neograničenu „maštovitost" kradljivaca u pribavljanju i korišćenju tuđih ličnih podataka. Naravno, najrobustnije krađe ličnih podataka ličnosti vezuju se za korišćenje savremenih tehnologija i upade u velike elektronske baze ličnih podataka kakve postoje u bankama, sistemima koji se bave e-trgovinom ili kod nekih organa vlasti. Identitet se, na tehnološki sofisticiran način, krade i na druge načine, na primer, kontaktnim ili bezkontaktnim čitanjem podataka sa čipova pametnih kreditnih ili identifikacionih kartica ili pasoša. Međutim, ne mnogo ređe krađa identiteta zasniva se na trivijalnijim metodama, poput klasične krađe ličnih dokumenata ili pošte, dobijanjem, na različite načine, podataka od osoba na koja se odnose, kopanjem po papirnim arhivama, pa čak i prekopavanjem đubreta. I onog doslovnog, iz kancelarijskih kanti za smeće, i onog koji se može pronaći na hard diskovima odbačenih ili za reciklažu izdvojenih kompjutera pojedinaca koji raspolažu bazama podataka o ličnosti, a čije memorije je neko zaboravio da očisti. Naravno, u nekim slučajevima se do mogućnosti preuzimanja tuđeg identiteta dolazi i bez krađe i kopanja - on se dobija na „poklon" od nekog, državnog ili privatnog subjekta koji sticajem okolnosti raspolaže odgovarajućim podacima.
Prepoznajući realnu opasnost od krađe identiteta, velika većina zemalja nastoji da unapredi zaštitu podataka o ličnosti. Neke mere, nove inkriminacije, posebne policijske jedinice, specijalna tužilaštva, pooštravanje kazni i kaznene politike, represivne su, ali težište borbe za zaštitu podataka o ličnosti nije u represivnoj, već u preventivnoj sferi. Stoga se propisima definišu jasna pravila o postupanju sa podacima o ličnosti, uređuje se kako se s njima postupa, kako se čuvaju i po potrebi uništavaju. Utvrđuje se ko i u kom obimu može pristupati tuđim podacima, a u određenim slučajevima zahteva se i postojanje „neizbrisivog traga" - evidencije o tome. I što je najbitnije, budući da se insistira na stvarnoj, a ne na „papirnoj" zaštiti uspostavljaju se nezavisni državni organi čiji je zadatak da nadgledaju i obezbeđuju ostvarivanje utvrđenih pravila u stvarnom životu. Skoro svuda, snabdeveni su potrebnim resursima, negde moćnim, negde manjim, ali nigde beznačajnim. O tome, recimo, govori podatak da u svakoj od bivših jugoslovenskih republika (osim Crne Gore) postoje, sa evropskim standardima usaglašeni zakoni o zaštiti podataka o ličnosti, a na poslovima nadzora i zaštite radi dvadesetak ili više ljudi, što potvrđuje da koliko mogu nastoje da se uklope u evropski, rastući trend zaštite.
U svetlu toga nezaobilazno pitanje je - kako stvari stoje kod nas? Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU koji, pored ostalog, predviđa našu obavezu da svoje zakonodavstvo usaglasimo sa standardima EU i da formiramo nezavisno nadzorno telo snabdeveno potrebnim ovlašćenjima i resursima da obezbedi primenu tih standarda u praksi. Ratifikovali smo Dopunski protokol uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, koju smo potpisali još ranije. Dobili smo i nov Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji se, mada ne do kraja, zasniva na standardima EU. Međutim, stvari su mnogo lošije na realnom planu. Jer, zar podatak da kod nas, pola godine nakon što smo, sa više godina zakašnjenja, doneli Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, na poslovima nadzora nad primenom zakona, još uvek, ne radi ni jedan jedini čovek, ne govori, u najboljem slučaju, o prepotentnoj „veri" u ono famozno „toga kod nas nema". *Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić
