Izvor: Danas
Lični stav
Rodoljub Šabić
Sasvim je sigurno da će, na listi zapaženih, vrednih rezultata u borbi za slobodu izražavanja kod nas ime novinara Kikindskih novina Željka Bodrožića, ostati trajno zabeleženo. On je svojevremeno kao prvi novinar, pa čak i prvi građanin iz naše zemlje uspeo u nastojanju da Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija, utvrdi da je povređeno njegovo pravo na slobodu izražavanja zbog presude jednog našeg suda po tužbi za klevetu i uvredu koju je protiv njega podneo jedan političar. Sva je prilika da će taj uspeh pred nadležnim telom Ujedinjenih nacija ostati jedinstven jer su građani naše zemlje, otkad je Srbija postala član Saveta Evrope dobili pristup jednom bližem i verovatno praktičnijem mehanizmu za zaštitu ljudskih prava - Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Utoliko veći kuriozitet, i u međunarodnim razmerama, predstavlja to što je isti novinar (ovaj put ne sam) u borbi za slobodu izražavanja zabeležio uspeh i pred tim sudom. Naime, nedavno je Evropski sud za ljudska prava iz Strazbura utvrdio da je Srbija presudama za klevetu i uvredu protiv novinara Željka Bodrožića i Vladislava Vujina povredila pravo na slobodu izražavanja zajamčeno članom 10. Evropske Konvencije o ljudskim pravima. Bilo bi dobro kad bi ovo upozorenje shvatili ozbiljno, ali, nažalost, sva je prilika da nećemo, da bi ovakvih presuda moglo biti još, čak verovatno sve više i više. Jer, nažalost, javni život nam je pun primera koji potvrđuju koliki je, kad su u pitanju ne samo sloboda izražavanja već i drugi standardi ljudskih prava, raskorak između „stanja duha" mnogih u našoj vlasti i standarda na kojima Sud za ljudska prava zasniva svoje odluke.
Eto, ovih dana sam se bavio slučajem novinara P. Lj. On je „predmet" tri krivična postupka zbog klevete i uvrede direktora jednog velikog preduzeća iz njegovog grada. P. Lj. je, inače, javno optužio direktora da je uništio i upropastio firmu, tvrdeći da pored ogromnih poslovnih gubitaka firma ima i ogromne neizvršene obaveze prema državi. Da bi se od optužbi branio P. Lj. je, pored ostalog, zatražio od Ministarstva finansija, odnosno Poreske uprave u njegovom sastavu informacije o visini duga preduzeća po osnovu javno-pravnih obaveza. Uprava je donela rešenja kojim je njegov zahtev odbijen. P. Lj. se žalio Povereniku za informacije i ja sam poništio to rešenje i naložio da mu se stave na raspolaganje tražene informacije. Moje rešenje je izvršeno, pa je P. Lj. konačno dobio informaciju koja govori o dugu preduzeća od preko 600.000.000 dinara, uz nekakvu zastrašujuću kamatu. Logično je, čak i kod nas, to što se ministarstvo povinovalo nalogu Poverenika, jer je po zakonu obavezujući. Ali, o „stanju duha" koje sam pominjao, govori to što se ipak osetilo pozvanim da Povereniku i „ukaže na neke stvari". Smatralo je logičnim da Poverenika upozori (valjda u uverenju da Poverenik to ne zna), na to da je članom 27. Zakona o poreskom postupku predviđeno da se podaci prikupljeni u poreskom postupku čuvaju kao službena tajna, te da zbog neovlašćenog odavanja službene tajne, poreski obveznik čija su prava povređena stiče pravo da pred nadležnim sudom traži naknadu štete ..... itd., itd. Možda za analizu „stanja duha" nije bitno da su ovakvi komentari upućeni od prvostepenog organa drugostepenom, u celom svetu smatraju, najblaže rečeno, neumesnim. Možda nije bitno ni to što su, osim što su neumesni i očigledno neosnovani. Jer, valjda i potpunom laiku mora biti jasno da postupanje državnog službenika po nalogu iz konačnog i izvršnog akta nadležnog organa nema nikakve veze sa neovlašćenim odavanjem službene tajne, pa naravno, ni štetom po tom osnovu. Možda čak nije bitno ni to što Poreska uprava „ne zna" da se nijedna pravna norma, pa ni one na koje se „poziva" ne sme tumačiti van konteksta sa drugim. I „zaboravlja" da Zakon o slobodnom pristupu informacijama koji je lex specialis, u članu 9. izričito predviđa da sam formalni status „tajna", nije dovoljan za uskraćivanje informacija javnosti, već da u svakom konkretnom slučaju treba ceniti da li je interes koji se tajnom štiti pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna. Ali, za „stanje duha" je zaista zanimljiv način na koji Uprava sagledava pitanje „štete". Jer, zar ne bi bilo logičnije da kad to pitanje već otvara, ima na umu i štetu za tražioca informacija ili, zašto ne, za celu javnost kada joj uskraćuje informacije od javnog značaja? O šteti za P. Lj. suvišno je i govoriti, nije valjda da i on od nje treba da se brani u Strazburu? Međutim, zar „prikrivanje" i tolerisanje neizvršavanja obaveza velikih poreskih obveznika nema štetne posledice koje snose svi građani, od onih zaposlenih u firmi zbog neuplaćivanja doprinosa za njihovo osiguranje, do ostalih čiji je interes da se redovnim državnim prihodima obezbedi normalno funkcionisanje države? Opisana neravnoteža između „brige" vlasti za službenu tajnu i istovremenog ignorisanja prava javnosti da zna, izgleda mi kao dobra ilustracija raskoraka između „stanja duha" i stvarnih demokratskih standarda.„Stanje duha" mora se menjati. U protivnom će nam, sva je prilika, proizvoditi
sve više „kandidata" za put u Strazbur. A jeste dobro to što su Bodrožić i Vujin uspeli u Strazburu, ali ne bi bilo dobro da i P. Lj. i drugi svoj uspeh moraju da traže tamo. Bilo bi neuporedivo bolje da ga ostvare ovde. Autor je poverenik za informacije
