Izvor: "Politika"
Naš Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, i na njoj zasnovanu slobodu medija (čl.46. i 50.) na način koji veoma dobro korespondira sa članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u ovoj oblasti fundamentalnim evropskim pravnim dokumentom. Odredbe stava 1. čl. 10. Konvencije svakom jemče pravo na slobodu izražavanja, što uključuje slobodu mišljenja, slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja, bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. U stavu 2., predviđeno je da ostvarivanje ovih sloboda može podlegati samo takvim formalnostima, uslovima, ograničenjima ili sankcijama koje su „predviđene zakonom i koje su neophodne u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti teritorijanog integriteta ili javne bezbednosti, sprečavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja i morala, ugleda ili prava drugih, sprečavanje širenja poverljivih informacija ili u interesu očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva."Odredbe člana 10. Evropske konvencije, odnosno čl. 46. i 50. našeg Ustava nisu kozmetičke, one ne štite neku „benignu" slobodu već štite upravo slobodu čija je bitna specifičnost da nosi rizik ugrožavanja, odnosno da zaista ugrožava interese drugih. Mali je, gotovo nikakav rizik da će država ograničavati slobodu izražavanja dominantnih društvenih grupa, pa se ovim odredbama zapravo štiti sloboda izražavanja manjinskih, malih grupa ili čak pojedinaca. Ona se mora štititi čak i onda ako se radi o izražavanju mišljenja koja su za većinu neprijatna ili čak šokantna. Ovaj stav je Evropski sud za ljudska prava izrazio još 1976. u sporu Handyside protiv UK, i kasnije više puta ponovio, naglašavajući da član 10. štiti ne samo „informacije i ideje koje su pozitivne, ili bezopasne, ili neutralne već i one koje vređaju, šokiraju, uznemiravaju jer je to ono što traži pluralizam, tolerancija i širokoumnost, bez kojih nema demokratskog društva".
I Ustav i Evropska konvencija za svako mešanje države u ostvarivanje slobode izražavanja zahtevaju kumulativno ispunjenje tri uslova. Prvo, da je „mešanje", što podrazumeva formalnosti, uslove, zabrane ili kazne predviđeno zakonom. Drugo, da to mešanje ima za cilj zaštitu jednog ili više interesa koji su pobrojani u stavu 2. člana 10. Evropske konvencije, odnosno u čl. 46. i 50. Ustava s tim da naš Ustav čak predviđa i nešto uži krug razloga. I treće, da je to mešanje neophodno u demokratskom društvu.
Kako je onda moguće da se u famoznim predloženim izmenama zakona uopšte pojave rešenja, (od kojih se na sreću odustalo), po kojima bi izdavaču bilo zabranjeno da prenosi prava na novinama na bilo koga drugog, ili da izdaje novine ako nema cenzus od 50 hiljada evra?
Da li neko zaista misli da je u stanju da osnov za odredbu, (koja je, nažalost, ostala do kraja) po kojoj izdavač mora da prestane da izdaje novine ako mu je račun, čak i sasvim nezavisno od njegove volje i „krivice" blokiran duže od 90 dana, „pronađe" u citiranom st. 2. čl. 10. Evropske konvencije? Ili, u čl. 50. našeg Ustava koji predviđa da „samo nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja i to samo radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanje propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje i radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje".
Čak i za najveće pristalice „kreativnog tumačenja", to je mission impossible, nemoguć zadatak. A one koji bi ipak imali volje za takav „kreativan" napor treba podsetiti na to da se i Evropski sud za ljudska prava, koji bi u krajnjoj liniji verovatno mogao da se pojavi kao arbitar, o ovakvim i sličnim pitanjima odavno ima jasan stav, po kome se mogućnost ograničenja iz stava 2. Evropske konvencije krajnje strogo tumači. Još pre 30 godina, u sporu Sunday Times protiv UK sud je rekao: „strogo tumačenje znači da nijedan drugi kriterijum osim onih koji su navedeni u stavu 2. ne može biti osnov za bilo kakvo ograničenje. A navedeni kriterijumi moraju se shvatiti tako da se formulacije ne odnose na bilo šta što je izvan njihovog uobičajenog značenja."
U uređenom, demokratskom društvu, u postupku donošenja zakona mora se, naravno, voditi, računa o utilitarističkim razlozima, ali neki drugi razlozi imaju apsolutni primat. U takvom društvu pitanje - da li je neko zakonsko rešenje „dobro" ili „korisno" ili „važno", mora biti apsolutno sekundarno u odnosu na to - da li je sa stanovišta Ustava i prihvaćenih međunarodnih konvencija, dopušteno ili nije.
