Izvor: "Danas"
Reagovanje
U vašem listu, u broju od 5. avgusta 2009. godine pod naslovom „Ukidaju se vojna i službena tajna" objavljen je tekst razgovora sa državnim sekretarom g. Slobodanom Homenom na temu Predloga zakona o tajnim podacima. Budući da je razgovor vođen u naglašeno afirmativnom stilu, a da je vaš novinar propustio da zatraži odgovore na neka otvorena pitanja, smatram svojom obavezom da od vas zatražim da objavite moju reakciju koja sledi:
Prema važećem Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja Poverenik za informacije od javnog značaja ima pravo uvida u svaki dokument, svaki nosač informacija, bez ograničenja. To ovlašćenje Poverenika je imanentno njegovoj funkciji, nužno je za njeno ostvarivanje i zato se zasniva na samom zakonu i ne podleže ničijoj saglasnosti odnosno odobrenju. U dosadašnjoj, sad već višegodišnjoj praksi, to ovlašćenje niko nije doveo u pitanje. Predlog zakona o tajnosti podataka ide za tim da poziciju Poverenika za informacije kvalitativno promeni. Po njemu Poverenik više nema edž lege pravo pristupa ni jednom jedinom dokumentu koji nosi oznaku poverljivosti. Umesto toga, on ima „pravo na odobrenje" (šta god to značilo) koje mu u određenim slučajevima može biti i uskraćeno.
Iskreno, da nije ovog Predloga zakona nikad ne bih poverovao da zaista postoje ljudi koji ozbiljno misle da je državnom Povereniku za informacije, čak i za pristup dokumentima koje je neko označio oznakom „interno" potrebno odobrenje „nadležnih". Ali, kad već postoje, bio bi red da daju odgovore na neka pitanja. Posao Poverenika, jedna od njegovih funkcija, jeste da, kad treba, naloži deklasifikaciju, skidanje tajnosti sa određenih informacija, i to bez obzira na stepen te tajnosti. Odlučivanje o tome da li je to opravdano nije samo pravo već obaveza Poverenika. U svakom konkretnom slučaju kada se za to postavi zahtev, Poverenik mora da odluči. Kako se taj posao uopšte može raditi ako Poverenik može biti lišen mogućnosti da izvrši uvid u sadržinu „spornog" dokumenta?
„Zanimljivo" je pitanje odnosa predloženog rešenja prema članu 20. stav 2. Ustava Republike Srbije koji garantuje da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati. Ovlašćenja Poverenika utvrđena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama nisu nikakva lična ovlašćenja, to su ovlašćenja državnog organa ustanovljenog zato da bi štitio ljudska prava. Da li je očigledno, drastično ograničavanje ovih ovlašćenja u skladu sa pomenutom ustavnom odredbom?
Od 1. 1. 2009. godine Poverenik za informacije od javnog značaja dobio je i obavezu da nadzire i obezbeđuje primenu evropskih standarda u oblasti zaštite podataka o ličnosti. Pozicija i ovlašćenja nadzornih organa u oblasti zaštite podataka o ličnosti utvrđena su relevantnim međunarodnim dokumentima. Veoma su široka i jasno definisana. Članom 3. Direktive 95/46 EZ utvrđeno je npr. da nadzorni organ ima čak i istražna ovlašćenja, kao i ovlašćenja za pristup podacima koji čine predmet operacija obrade i ovlašćenje prikupljanja svih informacija neophodnih za obavljanje nadzornih zadataka. Nisu predviđena nikakva ograničenja i zato nigde u uporednom ravu ne postoji presedan za ograničenja slična ovim koja se kod nas predlažu, naprotiv. Ilustracije radi ne moramo ići predaleko, dovoljan je „pogled preko plota". U zakonima o zaštiti podataka o ličnosti susednih zemalja npr. pravo nadzornog organa na pristup informacijama uređuje se i sledećim formulacijama - u čl. 32. Zakona o zaštiti osobnih podataka Hrvatske - „bez obzira na stupanj tajnosti...", u čl. 53. slovenačkog zakona - „bez obzira na poverljivost ili tajnost...", u čl. 22. zakona Bosne i Hercegovine - „državne i službene tajne neće predstavljati prepreku..." i čl. 66. Crne Gore - „bez obzira na stepen tajnosti...". Normalno, jer bez toga nije moguće raditi taj posao.
Bude li Zakon o tajnosti podataka usvojen takav kakav je predložen to će se, izvesno, vrlo negativno odraziti i na ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i na ocene monitora EU o usklađenosti našeg pravnog poretka sa standardima EU.
