Izvor: Politika
Ako bude usvojen predlog zakona o tajnosti podataka majstori tajni i dalje će nesmetano moći da ih kreiraju, samo sada pod firmom novih demokratskih standarda
Odmah nakon što je, krajem prošlog meseca, bez ikakve prethodne stručne rasprave, utvrđen i dostavljen Narodnoj skupštini predlog zakona o tajnosti podataka spontano je otvorena i još traje prilično „žestoka" javna rasprava povodom koncepcijskih i pravno-tehničkih nedostataka ovog predloga zakona.
Sticajem okolnosti, mnogo pažnje privukle su odredbe predloga zakona kojima je cilj da ograniče postojeća ovlašćenja za pristup informacijama potrebnim za vršenje nadležnosti dva državna organa, zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Ova dva organa, po važećim zakonima, imaju pravo uvida u svaki dokument potreban za ostvarivanje nadležnosti, bez ograničenja. A Predlog zakona o tajnosti podataka ide za tim da takvu poziciju kvalitativno promeni. Po njemu zaštitnik građana i poverenik više ne bi imali ex lege pravo pristupa ni jednom dokumentu koji nosi oznaku poverljivosti. Umesto toga, za uvid u „tajne" informacije imali bi „pravo na odobrenje" (čl. 38), a u određenim slučajevima taj uvid bi mogao biti i uskraćen (čl. 40).
Na najnačelnijem, ustavnom nivou, zanimljiv je odnos predloženih rešenja i člana 20. stav 2. Ustava Republike Srbije koji garantuje da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati. Postojeća ovlašćenja nisu nikakva lična ovlašćenja već ovlašćenja državnih organa ustanovljenih za to da bi štitili ljudska prava. Je li njihovo ograničavanje u skladu sa pomenutom ustavnom odredbom?
U obrazloženju zakona navodi se da se predloženim ograničenjima „sprovodi demokratski princip da nikom ne mogu biti dostupni svi tajni podaci". Princip, razume se, nije sporan, nikom niti treba niti mogu da budu dostupni svi tajni podaci. Baš zato vrlo je „interesantan" način na koji predlagači, potpuno zanemarujući realni kontekst, princip tumače. Naime, i po važećim zakonima zaštitnik građana i poverenik za informacije nisu nadležni za Narodnu skupštinu, predsednika republike, vladu, Vrhovni i Ustavni sud..., pa im shodno tome nisu dostupni podaci koje poseduju ovi organi. Reč je, dakle, o zaista velikom fundusu nedostupnih informacija, ali ako to nije dovoljno da se zadovolji gore pomenuti „demokratski" princip, predlagači su mogli predložiti da se iz nadležnosti zaštitnika i poverenika izuzmu i BIA, VBA..., za koga god smatraju da treba. Možda bi imali problema da javnosti i okruženju objasne razloge za to, ali nas ne bi bar doveli u situaciju da u predlogu zakona imamo rešenja za koja je, u uporednom pravu, bukvalno nemoguće pronaći presedan.
Predlaže se (čl. 40 st. 3) da odluku o ograničavanju prava uvida u određene informacije donose organi koje bi zaštitnik i poverenik trebalo da kontrolišu. Za takvo „rešenje" po kome „nadzirani" mogu da suspenduju ovlašćenja „nadzornika", zaista ne postoji presedan nigde u uporednom pravu. Upravo obrnuto, u velikom broju demokratskih zemalja pravo nadzornih organa na pristup informacijama naglašava se formulacijama, kao što su „bez obzira na stepen tajnosti...", „državne ili službene tajne neće sprečiti...", „pravo na neograničen pristup...", „bez obzira na stepen poverljivosti...". A baš niko u svetu nije se upustio u karikiranje elementarnih principa upravnog prava dajući mogućnost „nižem", prvostepenom organu da suspenduje ovlašćenja „višeg", drugostepenog.
Dobro je što su ovakvi predlozi privukli kritičku pažnju javnosti. Ali nije dobro što jedna druga stvar, mislim mnogo bitnija, nije privukla pažnju kakvu zaslužuje. Naime, za pokušaj da se na normalan način uredi sfera tajnosti nije glavna stvar to da se formalno utvrde „demokratski" kriterijumi koji definišu šta i po kojoj proceduri može biti tajna i upišu u zakon. Glavna stvar je obezbediti da se ti kriterijumi zaista ostvaruju u praksi. Ne samo zato da javnost ne bi bila nepotrebno ograničavana nego i zato da bi, kad je to potrebno, bila ograničavana. Zbog toga u uporednom pravu i praksi postoje različiti organi pod kontrolom vlade i parlamenta, koji se za razliku od poverenika i ombudsmana ne bave ljudskim pravima, već je njihov posao da vrše nadzor upravo da bi u praksi obezbedili ostvarivanje zakonom utvrđenih kriterijuma i pravila o tajnosti.
Predlog zakona međutim ne predviđa ništa slično. Naprotiv, on „originalno" predviđa da će to kod nas raditi nekakva „služba" vlade (čl. 87). A definitivno, nikakva stručna služba, to je aksiom u organizaciji državne vlasti, niti ima, niti može imati nadzorna i inspekcijska ovlašćenja bez kojih je priča o stvarnom nadzoru potpuno bespredmetna. Dakle, „majstori tajni" i dalje će, samo sada pod firmom „novih demokratskih standarda", nesmetano moći da ih kreiraju.
„Poveravanjem" nadzora nad primenom Zakona o tajnama subjektu koji ne može da ga vrši, se, umesto uspostavljanja neophodnog reda u haotičnu sferu tajnosti, nudi samo iluzija o tome. A i bez toga, iluzija imamo i previše.Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
