Izvor: Nedeljni Telegraf
NN: NT istražuje pozadinu rata oko novog Zakona o zaštiti tajnih podataka
N: Šta sve Tadić sme da sakrije
PN: Poverenik za informacije i ombudsman traže pristup vrhunskim tajnama
- Zakon o tajnim informacijama neophodno je doneti da bi se najzad utvrdilo ko i pod kojim uslovima određuje da su informacija ili dokument tajni, kako se ti dokumenti čuvaju, ko ima pravo da ih koristi, i kako se skida oznaka tajnosti (dr Dejan Milenković)
- Mora da se definiše ko obavlja bezbednosne provere osoba koje rade s tajnim podacima, a to iz Vladinog predloga zakona nije jasno (dr Dejan Milenković)
Prvi srpski Zakon o zaštiti tajnih podataka ušao je, na tajanstven način, u skupštinsku proceduru bez uobičajene javne rasprave i doveo do pravog medijskog rata unutar visokih državnih institucija.
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, i Saša Janković, zaštitnik građana, tvrde da im Vladin predlog zakona ograničava ovlašćenja i ponovo omogućava da se iza oznake državne tajne sakriju kriminal i kršenje ljudskih prava. Mr Vladimir Cvijan, generalni sekretar predsednika Republike i šef Vladine radne grupe za izradu zakona, tvrdi da poverenik i zaštitnik žele pravo na uvid u sve tajne ove države, čime bi stekli moć veću od predsednikove i premijerove!
MN: Predsednik zna najviše tajni
Pravni stručnjaci ipak smatraju da je to nemoguće, jer je predsednik na čelu Vrhovnog saveta odbrane i samim tim direktno nadređen i ministrima koji kontrolišu tajne službe i direktorima civilnih i vojnih obaveštajnih i bezbednosnih agencija, koje su po zakonu pod direktnom ingerencijom vlade. I predsednik i premijer dobijaju redovne dnevne izveštaje službi, a u "okviru svojih ingerencija" oni mogu da zahtevaju i dodatne podatke. S druge strane ni poverenik za informacije ni ombudsman ne mogu da kontrolišu redsednika, premijera, skupštinu, vladu, vrhovni i ustavni sud. Ni skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost ne može da dobije detaljnije informacije od obaveštajno bezbednosnih službi, jer članovi Odbora nisu obavezani da čuvaju tajnu kao u nekim evropskim parlamentima, pa nemaju ni odgovarajuća prava. Zbog toga se već duže vreme vodi polemika ko i kako može da kontroliše rad tajnih službi i ko može da ima pristup podacima koje one sakupe.
Ekspert za obaveštajne i kontraobaveštajne službe prof. dr Milan Mijalkovski s Fakulteta za bezbednost ističe da po pravilu najviši državni rukovodioci imaju prava na informaciju, prema zakonima koji regulišu rad agencija, ali da nigde u svetu oni ne mogu imati uvid u identitete saradnika tih tajnih službi, koji su najstrože čuvana tajna.
Dr Dejan Milenković iz YUCOM (Komitet pravnika za zaštitu ljudskih prava), koji je iz protesta napustio tim pisaca zakona, podseća da institucije poverenika i zaštitnika prema zakonima kojima su osnovane već imaju pravo pristupa svim informacijama bez obzira na stepen poverljivosti... Bar teorijski.
On naglašava da poverenik za informacije ni sad nema pravo da skinu oznaku tajnosti s podatke, ali može da donese rešenje kojim naređuje nekom državnom organu da pruži tražene informacije građaninu koji ih zahteva.
MN: Škakljiva pitanja
Međutim, Milenković ističe da Vlada, koja po zakonu treba da omogući efikasan rad poverenika i zaštitnika, u praksi im uskraćuje pomoć baš kod najškakljivijih pitanja korupcije i zloupotrebe položaja:
- Nekim političarima očigledno smetaju čak i sadašnja, u praksi ograničena, ovlašćenja nezavisnih državnih institucija, pa hoće da ih svedu na figure bez stvarne moći. Na primer, Vlada, koja je obavezna da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, nije to izvršila u 20-30 slučajeva.
Zakon o tajnim informacijama neophodno je doneti da bi se najzad utvrdilo ko i pod kojim uslovima određuje da su informacija ili dokument tajni, kako se ti dokumenti čuvaju, ko ima pravo da ih koristi, i kako se tajna deklasifikuje, navodi Milenković:
- Ako želimo u Evropu, moramo da uredimo i način razmene podataka sa organima i telima EU, jer i ona ima svoje tajne. Ne treba zaboraviti ni komunikaciju s NATO, jer je Srbija članica Partnerstva za mir. Kad pogledate evropske zakone o tajnim informacijama, svi su manje-više isti jer zavise od NATO i propisa EU. Po njima morate da utvrdite koje tajne imate, jer se više ne dele na vojne, službene i poslovne, već postoji državna tajna sa četiri stepena poverljivosti.
Naš sagovornik kaže da zakon mora da definiše i ko i pod kojim uslovima može da pristupi tajnama, i ko obavlja bezbednosne provere osoba koje s njima rade. A to iz Vladinog predloga zakona nije jasno. I predstavnici državnog tima koji je pisao zakon tvrde da se zalažu za uređenje prašume od 400 različitih propisa i da su se vodili evropskim normama u tom poslu.
Međutim, od članova radne grupe za pisanje zakona saznali smo da je suštinski sukob izbio oko tajnih službi, preciznije oko prava poverenika i ombudsmana da dobiju informacije o tajnim akcijama policije i bezbednosnih službi koje su u toku, o načinu njihovog izvođenja, metodama koje se primenjuju i imenima saradnika i ubačenih agenata.
- Ako svako bude mogao da sazna da li je neka akcija u toku i ko u njoj učestvuje, gde je tu tajnost? Ostali bismo bez ijednog saradnika u zonama gde nam najviše preti terorizam - komentarišu pripadnici državnih službi.
MN: Ugrožavanje istrage
I Milenković nam je potvrdio da su ta ograničenja poverenika i ombudsmana, čiji je predstavnik bio u radnoj grupi, bila kamen spoticanja, zbog čega je on još u martu napustio tim zakonopisaca:
- U famoznom članu 40, nadležnost poverenika i zaštitnika građana se suspenduju u odnosu na podatke o istražnoj radnji, odnosno akciji u toku, do njenog okončanja. Dok je akcija u toku ne možete da proverite nikakav podatak. Šta to znači, pokazuje slučaj smrti novinarke Dade Vujasinović, gde su se pod izgovorom da je akcija u toku niz godina krile informacije.
Predlog zakona suspenduje i nadležnosti poverenika i ombudsmana i u odnosu na "metode pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka", što je, kaže Milenković, problem vezan za ovlašćeno i neovlašćeno prisluškivanje, koje niko neće moći da kontroliše:
- Nedostupan ostaje i identitet sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti "dok je to neophodno radi zaštite njihovih životnih interesa i članova njihovih porodica". To na prvi pogled izgleda razumno, jer neko može biti predmet osvete ako se otkrije da je bio agent, ali ne izgleda razumno to što država nema poverenja u sopstvene institucije. Kako poverenik i ombudsman mogu da ugroze istražne radnje, sem ako one nisu nelegalne i nelegitimne.
Boris Subašić
NN: Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
N: Kriminal i korupcija se zaklanjaju iza državne tajne
PN: Za lažnu oznaku poverljivosti kazna do 50.000 dinara
PN: Za otkrivanje malverzacija zaštićenih oznakom tajne novinaru 15 godina zatvora
Iza "akcija u toku" i "posebnih metoda i postupaka" mogu se kriti najteže povrede ljudskih prava, i to upravo onih koje su zaštitnik i poverenik dužni da štite
U Srbiji se nedopustivo često iza oznake "tajne" kriju nesposobnost i odustvo rezultata, zloupotrebe, pa čak i kriminal i korupcija, a s druge strane, često u javnost stižu informacije koje bi po normalnom redu stvari opravdano trebalo da budu tajna - smatra Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
- Godinama se zalažem za normalan, moderan zakon o tajnama. Bio sam i član ekspertske radne grupe koja je pre dve godine napisala kvalitetan model zakona o klasifikaciji tajnih podataka, koji je dobio široku podršku stručne javnosti, iza njega je stala Koalicija za slobodu pristupa informacijama, i potpisima ga je podržalo više hiljada građana. Iako je predlog zakona stigao u Skupštinu, nikad nije razmatran.
S druge strane, Šabić naglašava da institucije Zaštitnika građana i poverenika formalno nisu bile uključene u pisanje aktuelnog zakona o tajnim informacijama, iako se njima bave u svakodnevnom poslu:
- Imali smo jedno vreme predstavnika u radnoj grupi, koji je, suočen sa idejama da se u tekst zakona unesu rešenja bez presedana u uporednom pravu i praksi, pre više meseci podneo ostavku. Od tada nas niko nije zastupao. U demokratskom svetu su konsultacije i pribavljanje i uvažavanje sugestija nezavisnih nadzornih tela uobičajena stvar. Kod nas, nažalost, nije tako. Paradoksalno je da su radnoj grupi bile dobro poznate vrlo kritičke ocene ombudsmana i poverenika, ali ih je ignorisala, i zakon je, ne samo bez javne rasprave, nego bez ikakvih konsultacija, stigao u Skupštinu.
Šabić navodi da su ograničenja koja nameće novi zakon u suprotnosti s međunarodnim konvencijama, kao i da se njima, umesto stvarnog uvođenja reda, nudi iluzija:
- Za nadzor nad primenom zakona nije predviđena nadležnost nekog od organa vlasti kakvi za to postoje u svetu, već da nadzor vrši nekakva služba Vlade. Laici možda ne znaju, ali nikakva stručna služba niti ima, niti može da ima nadzorna i inspekcijska ovlašćenja. Bez takvih ovlašćenja, besmislena je i priča o ozbiljnom nadzoru.
Predlog novog zakona ostavlja velikom broju ljudi mogućnost da proglašavaju za tajnu sve i svašta, i ograničava prava poverenika i ombudsmana, pozivajući se na vrlo fluidne razloge, kao što su "akcija u toku" ili "posebni metodi i postupci", upozorava Šabić:
- Ima i stvari koje nagone na, makar i gorak, smešak. Znate li kako je uređen pristup "strogo poverljivim" informacijama za Agenciju za borbu protiv korupcije? Ako im padne na pamet da istražuju povredu zakona iz svoje nadležnosti, pa im zatreba uvid u podatak koji je neki funkcioner (recimo onaj čiji se prestup ispituje) označio kao strogo poverljiv, oni moraju da stanu u red, ispunjavaju bezbednosni upitnik, da prolaze bezbednosnu proveru BIA ili MUP, i da u slučaju negativnog odgovora pokreću upravni spor!
Zakon uvodi i rigorozne sankcije za otkrivanje informacija koje su klasifikovane kao državna tajna, bez obzira da li se iza njih krije kriminal i ugrožavanje ljudskih prava:
- Mediji ili bilo ko drugi, ako oda tajnu, rizikuje kaznu zatvora čija visina zavisi od okolnosti, a u najgoroj varijanti je 15 godina. Istovremeno, funkcioner koji podatak i dokument koji se "očigledno ne odnosi na zaštićene interese" ipak označi kao "tajnu" rizikuje kaznu od 5.000 dinara, u najgoroj varijanti 50.000. Ovakvoj "srazmernosti" komentar je suvišan.
N: Kontrolisani kontrolišu kontrolore
Prema tvrdnjama upućenih u zakon, samo predsednik Vrhovnog suda Srbije imaće uvid u sve tajne, što izaziva nedoumice u javnosti, jer ulogu ovog tela treba da preuzme Kasacioni sud, koji, pak, još ne funkcioniše. Poverenik za informacije od javnog značaja kaže:
- Niko, pa ni predsednik najvišeg suda u zemlji, ne treba da ima uvid u bukvalno sve tajne, već u one koje su mu potrebne za vršenje funkcije. Ombudsman i poverenik sad imaju pravo uvida u svaki dokument potreban za ostvarivanje nadležnosti, bez ograničenja, a po novom predlogu više ne bi imali pravo pristupa nijednom dokumentu koji nosi oznaku poverljivosti. Umesto toga, imali bi „pravo na odobrenje", a u određenim slučajevima uvid bi mogao biti i uskraćen.
U obrazloženju se navodi da se predloženim ograničenjima „sprovodi demokratski princip da nikom ne mogu biti dostupni svi tajni podaci".
- U predlogu zakona imamo rešenja kakvih nigde nema, da odluku o ograničavanju prava uvida zaštitnika i poverenika u određene informacije donose organi koje bi zaštitnik i poverenik trebalo da kontrolišu - upozorava Šabić. - Niko u svetu se nije upustio u karikiranje elementarnih principa upravnog prava, dajući mogućnost „nižem", prvostepenom organu da suspenduje ovlašćenja „višeg", drugostepenog.
A ombudsmanu i povereniku "velikodušno" se ostavlja mogućnost da se za zaštitu svog prava obrate internoj kontroli onog koji ih je ograničio ili predsedniku Vrhovnog suda.
