Rodoljub Šabić
LIČNI STAV
Dobro je poznato i često potvrđeno istraživanjima i ocenama autoritativnih subjekata poput antikorupcijskih specijalizovanih mreža NVO kao Transparency International, ili međudržavnih antikorupcijskih asocijacija kao što je Grupa zemalja SE za borbu protiv korupcije - GRECO ili svetskih čuvenih revizorskih kuća poput PricewaterhouseCoopers-a, da borbi protiv korupcije izuzetno značajan doprinos mogu dati i daju tzv. insajderi ili kako ih u svetu češće zovu whistle blowers - „zviždači u pištaljku". Svojevremeno je gore pomenuta velika revizorska kuća objavila rezultate istraživanja sprovedenog u 40 zemalja sveta, koji su govorili da su u nekih 43% slučajeva korupcija i prevare razotkrivene zahvaljujući insajderima, a neka naknadna istraživanja potvrdila su čak veći doprinos insajdera u borbi protiv korupcije. U savremenom svetu svaka ozbiljna koncepcija borbe protiv korupcije, uz ostalo, podrazumeva bitan doprinos koji otkrivanju slučajeva korupcije i zloupotreba daju insajderi.
Naravno, država koja očekuje ovakav doprinos mora imati i zakone koji će insajdere štititi od zlostavljanja, posebno od različitih oblika „odgovornosti". Mnoge države odavno imaju takve zakone. Mi, nažalost, još nemamo, iako imamo brojne primere ljudi koji su „progovorili" i otkrili korupciju u svojim sredinama, a nakon toga bili izloženi različitim, najčešće veoma neprijatnim oblicima „revanša" zbog „odavanja tajne". Od kad sam Poverenik za informacije, zalažem se za njihovu zakonsku zaštitu. Nažalost, iako u tome nisam bio usamljen, za sada, bezuspešno. Zato sam aktuelno razmatranje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, dočekao kao zaista dobru priliku da se odgovarajućim amandmanom učini prvi, bitan korak u zaštiti insajdera. Posebno jer već postoji odlično artikulisano rešenje u amandmanu koji je na taj Predlog podneo Zaštitnik građana..
Ali, Vlada kao predlagač zakona je odbila da prihvati taj amandman. Odbila je da prihvati i jedan drugi koji je „na istu temu" napisao neko od poslanika. Razlog za odbijanje u oba slučaja je bio isti i teško shvatljiv - još nemamo Zakon o tajnosti podataka. Međutim, za naše prilike neuobičajeno, u matičnom skupštinskom Odboru većina poslanika vladine većine je podržala ovaj drugi amandman. Razlog za to je lako prepoznatljiv iz samog obrazloženja amandmana koje se praktično svodi na jednu rečenicu - „Na ovaj način se izvršava Preporuka GRECO-a".
Ali, isti taj argument, uz još neke druge, postojao je i u obrazloženju amandmana Zaštitnika građana. Zašto onda (i) on nije podržan?
Raspoloživi prostor ne dozvoljava upuštanje u eleboraciju amandmana Zaštitnika građana koji je zaista veoma dobar u šta se, mislim, svako može uveriti ako ga pročita, nrp. na www.ombudsman.rs. To toplo preporučujem, a ovom prilikom osvrnuću se samo na drugi amandman jer, kako stvari stoje, ima veće šanse da postane sastavni deo zakona.
Njegov „glavni" deo glasi: „Zaposleni u organu vlasti koji omoguće pristup informaciji od javnog značaja za koju se ne može ograničiti pristup na osnovu čl. 9 i 14. ovog zakona, kao i informaciji za koju je organ vlasti već omogućio pristup, ne može se zbog toga pozvati na odgovornost niti trpeti štetne posledice."
A Zakon o slobodnom pristupu informacijama (čl. 2) pod informacijom od javnog značaja podrazumeva svaku informaciju koja je nastalu u radu ili u vezi sa radom organa vlasti, a u čl. 5 predviđa da svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom. Takav slobodan pristup informacijama može se (eventualno) ograničiti isključivo pod uslovima utvrđenim u čl. 9 i 14. Ako se ni tako ne može ograničiti, onda se, bar na legalan način, ne može nikako. Zašto treba jemčiti zaštitu ljudima koji su javnosti omogućili pristup informacijama koje joj i po zakonu, bez ikakve sumnje, pripadaju? Zaštita ima smisla upravo u slučaju kada se javnosti stave na rspolaganje informacije kojima se pristup može ograničiti na osnovu čl. 9 i 14., jer samo tada pokretanje postupka za odgovornost zbog prekršaja radno pravne obaveze, bar iz formalno „opravdanih" razloga, može izgledati legitimno.
Budući da izuzima upravo ove situacije ponuđena „zaštita" deluje, najblaže rečeno, kao „kozmetička" i suvišna. A ne bi trebalo zanemariti da gore citirani deo ima i produžetak koji „jemči" zaštitu „pod uslovom da informacija ukazuje na postojanje korupcije, prekoračenja ovlašćenja, neracionalno raspolaganje javnim sredstvima i nezakoniti akt ili postupanje organa vlasti." Je li isključen rizik da „kreativni" tumači prava u ovome vide šansu da bilo koga, ko stavi na raspolaganje javnosti informaciju koja joj „pripada" ali „ne ispunjava" gore pomenuti uslov, podvrgnu odgovornosti?
Ne znam da li bi GRECO (npr. u odsustvu prevoda na engleski jezik) usvajanje ovog amandmana mogao prihvatiti kao ispunjenje, već nekoliko godina stare, Preporuke. Ali zaista ne verujem da će bilo ko od insajdera ovakvu „zaštitu" doživeti kao ozbiljnu, kao ohrabrenje. A uz dužno poštovanje prema GRECO-u, mislim da je to najbitnije, u suštini jedino bitno.
