Izvor: Danas
Rodoljub Šabić
Dobro je što ćemo u Novu godinu ući s jednim zakonom koji nikada ranije nismo imali. Sve demokratske zemlje imaju zakone o klasifikaciji (tajnih) podataka koji sadrže odgovore na pitanja koja se nužno otvaraju povodom ograničavanja pristupa javnosti određenim podacima o radu vlasti. Sadrže, dakle, odgovore na pitanja ko, kako, zašto, koliko dugo, u kom postupku, uz kakvo obrazloženje može da vrši ograničavanje prava javnosti dajući određenim informacijama status tajne, ko i kako ima pravo na pristup tim informacijama, ko i kako sve to kontroliše, ko može opozvati taj status i sl. Umesto jednog takvog zakona Srbija je imala jedan neverovatan, zbrkan i neproziran lavirint od više stotina, mahom anahronih propisa, koji su „uređivali“ ovu materiju. Višegodišnje održavanje ovakvog stanja je imalo brojne negativne posledice po ostvarivanje prava javnosti, funkcionisanje pravnog poretka, prava građana i međunarodni ugled zemlje.
Predlog zakona o tajnosti podataka Vlada je utvrdila još letos. Čim se pojavio, izazvao je kritike sa kojima sam, sticajem okolnosti, prvi počeo. Naravno nisam reagovao samo zbog pozicije poverenika, zbog predviđanja mogućnosti da se njegova zakonom utvrđena ovlašćenja, „po potrebi“ suspenduju. Ista, podjednako „opravdana“ mogućnost ograničenja bila je predviđena i za zaštitnika građana, a pristup tajnim podacima organa kao što su Agencija za borbu protiv korupcije ili DRI bio je sveden na nivo koji je gotovo obesmišljavao njihove funkcije. Zato su se kritici pridružili i zaštitnik građana i mnogi drugi, gotovo nepodeljena stručna javnost. Osnovanost kritika potvrđena je kasnije i ekspertskim mišljenjima Saveta Evrope i OEBS-a. Veoma je dobro što su kritike prihvaćene a amandmanima Zaštitnika građana i same Vlade loša rešenja, zamenjena boljim, jer predložena verzija baš nikako nije mogla dobiti prolaznu ocenu.
Konačno, na jednoj od poslednjih sednica jesenjeg zasedanja, Narodna skupština je usvojila Zakon o tajnosti podataka. Usvojena je, dakle, bolja verzija od predložene. Da li i dovoljno dobra, tek će pokazati praksa. Nažalost, iako to nikako ne bi valjalo, nije isključeno da i ovaj zakon može biti od onih zakona koji su „dobri“, ali bez očekivanih efekata. I po novom zakonu svi dokumenti ranije označeni kao tajne zadržavaju isti status. To znači da, u mnoštvu drugih, od kojih je većina višedecenijskim protekom vremena potpuno izgubila smisao, do daljnjeg ostaju tajne i neke „svežije“ npr. informacije koje su kao takve označili i takvi „bezbednosni stučnjaci“ što su bili akteri akcija u kojima su tragično nastradali četvorica funkcionera SPO, Ćuruvija, Stambolić i premijer Đinđić. To npr. važi i za informacije iz famozne knjige „Vojna tajna“ i iza kojih se kriju nešto „benignije“, ali takođe po ljudska prava veoma štetne akcije. I, nimalo nebitno, važi i za „tajne“ u manje vidljivoj vezi sa ljudskim pravima, ali koje kriju podatke o aktivnostima vrlo štetnim i za ta prava i za interese društva uopšte, podatke o raznim „mutnim“ radnjama u vezi sa raspolaganjem javnim novcem i dobrima. Imajući sve to u vidu ovakvo rešenje u zakonu deluje, blago rečeno, uznemiravajuće. Istina, trebalo bi da deluje umirujuće predviđena obaveza rukovodilaca organa vlasti da u roku od dve godine preispitaju sve postojeće „tajne“. Međutim, odgovoran odnos prema ovoj
kompleksnoj stvari nameće pitanje - hoće li biti tako? Postoje li pretpostavke za to? Jer, nisu predviđene sankcije za propuštanje, a ni automatski prestanak tajnosti po isteku roka. Zato je, ako stvarno želimo da oblast tajni, od lavirinta u kome je sve moguće, pretvorimo u nešto primereno demokratskom društvu, veoma važno da od samog početka puna pažnja javnosti bude usmerena na primenu novog zakona. Naravno, javnost može mnogo, ali ne može sve. A zadatak novog zakona nije samo da nas oslobodi neprijatnog nasleđa, nego i da obezbedi da se ograničavanje prava javnosti sprovodi u skladu sa utvrđenim demokratskim standardima i samo onda kad je to neophodno radi zaštite od ozbiljne povrede interesa, takođe zasnovanih na Ustavu i zakonu koji su, u konkretnom trenutku, pretežni u odnosu na pravo javnosti da zna. Samo postojanje zakona na papiru to, sasvim izvesno, ne može da obezbedi. Nužno je imati i organizovan državni mehanizam osposobljen da nadzire kako se stvari odvijaju u praksi i da ih usmerava. S tim u vezi jeste dobro što je prvobitna nefunkcionalna i protivustavna ideja da nadzor nad primenom zakona vrši nekakva „stručna služba“ Vlade, zamenjena rešenjem da to radi Ministarstvo pravde, ali se ne bi smelo „zaboraviti“ da su faktički kapaciteti Ministarstva daleko od neophodnih za vršenje nadzora nad nečim čije se (ogromne) dimenzije samo naslućuju, da je te kapacitete neophodno unaprediti. Zato je, za primenu zakona, uz snažnu podršku javnosti, bitno i da od samog početka bude podržana jasnom implementacionom strategijom Vlade koja podrazumeva i prioritetne ciljeve, i sredstva i rokove i, razume se,
odgovornost za njihovo (ne)ostvarivanje. Autor je poverenik za informacije
