Izvor: "Politika"
Intervju: Rodoljub Šabić
Zahvaljujući usvojenim amandmanima Poverenika za informacije Zakon je znatno poboljšan, a Rodoljub Šabić, nosilac ove funkcije, sada se zalaže za donošenje posebnog zakona o statusu tajnih dosijea.
Šta očekujete od Zakona o tajnosti podataka? Da li će biti razjašnjeni neki od
istorijskih događaja koji decenijama izazivaju podele u srpskoj javnosti?
- Zakon o tajnosti podataka ne znači automatski i otvaranje tajnih dosijea. On doduše predviđa obavezu preispitivanja svih zatečenih tajni u roku od dve godine, i to bi moglo i trebalo da ima za posledicu prestanak tajnosti velikog broja dokumenata, kako onih iz arhiva tajnih službi, tako i ostalih. Međutim, zbog loših iskustava sa primenom reformskih zakona, mislim da nikako nije dobro što zakon ne predviđa sankcije za propuštanje tog roka, a ni automatski prestanak tajnosti. Pažnja medija i javnosti treba da bude usmerena na realne efekte primene zakona, kao i da Vlada utvrdi implementacionu strategiju kojom bi obuhvatila prioritetne ciljeve, rokove, potrebne resurse i odgovornost. Inače, što se otvaranja samih dosijea tajnih službi tiče mislim da je, imajući u vidu specifične etičke, pravne, bezbednosne i slične probleme, što pokazuju i iskustva drugih, potreban poseban zakon i zalažem se da se donese što pre.
Koliko su u izradi zakona korišćena iskustva drugih država?
- U izradi zakona je došlo do skoro „kopernikanskog“ obrta. Prvobitna verzija je bila veoma loša i u direktnoj suprotnosti sa dobrim iskustvima i praksom drugih. Kritikovao sam je, jer su rešenja bila izuzetno rigidna, posebno u vezi sa pristupom nezavisnih kontrolnih tela poverljivim informacijama i jer bi bitno otežavala funkcionisanje ombudsmana i poverenika za informacije, a praktično obesmišljavala funkcionisanje Agencije za borbu protiv korupcije i Državne revizorske institucije. Bilo je i drugih loših stvari i jako je dobro što je amandmanima ombudsmana i same Vlade zakon znatno poboljšan. On sada, u znatnoj meri liči na zakone manje-više svih zemalja opredeljenih za evropske integracije, dakle i bivših komunističkih država.
Da li očekujete navalu na arhive od strane istraživača istorijskih događaja, ali i običnih građana?
- Kroz praksu poverenika za informacije imao sam prilike da se uverim u postojanje ozbiljnog interesovanja i domaće i strane, i stručne i opšte javnosti. Očekujem da će novi zakon pojačati interesovanje, ali ne i dovesti do neke navale.
Ima li Srbija kadrove koji će stručno moći da obave posao skidanja tajnosti sa
poverljivih dokumenata?
- Jedan broj kadrova u organima vlasti jeste solidno verziran u demokratske standarde savremenog sveta u vezi sa klasifikacijom (tajnih) informacija. Međutim, na osnovu iskustva, bojim se da je višedecenijski period, u kome se „poverljivost“ zasnivala na standardima iz prve polovine prošlog veka i manje-više proizvoljnim kriterijumima, ostavio i tu dubokog traga. Dakle, nekih kadrova ima, ali ni izdaleka dovoljno, moraće se dosta raditi na edukaciji raspoloživih kadrovskih resursa.
Očekujete li probleme prilikom skidanja tajnosti sa informacija bezbednosnih službi?
- Moguće probleme ne treba vezivati samo za bezbednosne službe. Sama činjenica da već nekoliko godina BIA sukcesivno predaje dokumenta iz arhiva tajnih službi bivših režima govori u prilog tome da se stvari ipak menjaju. Ali, ima i dosta tajni koje sa njima nemaju nikakve veze, iza kojih se kriju nelegitimni grupni ili lični interesi, razne „kombinacije“ na račun javnog novca ili dobara. Ti ljudi i grupe o čijim interesima se radi pokušaće i aktivnim otporom i „pasivnom rezistencijom“, da te informacije i dalje drže daleko od očiju javnosti.
