Izvor: Politika
Rok je istekao još početkom jula 2009, a članovi komisije ni do danas nisu predloženi
Rodoljub Šabić,
poverenik za informacije
Ružna istina da je borba protiv korupcije tema na kojoj se verovatno najbolje vidi raskorak između normativnog i stvarnog, nažalost, potvrđena je još jednim primerom – odlaganjem primene rešenja iz ,,novog” Zakona o javnim nabavkama.A „novi” zakon, koji je u vreme donošenja najavljivan kao izuzetno bitan doprinos antikorupcijskim nastojanjima, zapravo i nije više nov. Stupio je na snagu još početkom januara prošle godine.
Propisao je da će umesto dosadašnje Komisije za zaštitu prava pri Upravi za javne nabavke, čije članove je imenovala vlada, ubuduće posao zaštite prava ponuđača i javnog interesa vršiti poseban nezavisan i samostalan državni organ – Republička komisija za zaštitu prava, čije će članove birati Narodna skupština. Bilo je propisano da će Republička komisija biti izabrana u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona. Rok je istekao još početkom jula 2009, a članovi komisije ni do danas nisu predloženi. Ni u budžetu za 2010. nisu predviđena bilo kakva sredstva za njen rad, a komisija, kao postojeći organ, nije spomenuta ni u Odluci o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave.Pomenutom odlukom broj zaposlenih u Upravi za javne nabavke sveden je na 20, pa nije realno da uprava može pružiti komisiji odgovarajuću logističku i kadrovsku podršku. Ilustracije radi, u agencijama za javne nabavke na primer Albanije radi 36, Mađarske 82, Slovačke 110 osoba. A problem (ne)rada komisije nipošto nije apstraktan već savršeno realan. Budući da su naručioci u obavezi da prekinu sve svoje aktivnosti odmah po podnošenju zahteva za zaštitu prava,
takva situacija preti realnim, izuzetno štetnim ekonomskim efektima. Prekid, delimična ili potpuna blokada ovih aktivnosti za mnoge subjekte je opasnost od bukvalno egzistencijalnog značaja. A to, logikom interesa i nužde, mora da deluje veoma stimulativno na opredeljivanje za razna korupcionaška „rešenja”.
Zanimljivo je da je u septembru prošle godine vlada, na predlog Ministarstva finansija, razrešila jedan broj članova komisije i imenovala novog predsednika i dva nova člana. To je učinjeno s pozivom na član 125 stav 2 Zakona o javnim nabavkama, kojim je propisano da danom stupanja na snagu tog zakona, dotadašnja Komisija za zaštitu prava nastavlja sa radom do početka rada nove republičke komisije. Problem je, međutim, to što je jedna stvar nastavak rada stare komisije, a sasvim druga stvar promena njenog personalnog sastava. Stupanjem na snagu novog zakona o javnim nabavkama izričito su (čl. 126) prestale da važe odredbe starog zakona na osnovu kojih je vlada bila ovlašćena da imenuje predsednika i članove komisije, a stupile su na snagu odredbe novog koje ovlašćuju vladu da ih predloži skupštini. Da li nam, u postupku zaštite prava povodom javnih nabavki vrednih stotine miliona evra, odluke donosi organ u zakonom (ne)propisnom sastavu? Da li su, već mesecima, sve odluke tog organa, najblaže rečeno „pod sumnjom” apsolutne ništavnosti? Antikorupcijske aktivnosti, uz ostalo, i kad je u pitanju proces evropskih integracija, imaju izuzetan značaj. U tom kontekstu ne treba zaboravljati da je Evropska komisija svojevremeno pohvalila institucionalnu nezavisnost Komisije za zaštitu prava. Samo, to se dešavalo u vreme kad je ta „nezavisnost” zakonom
utvrđena, dakle još 2008. Da li je problem da pretpostavimo sa kakvom „blagonaklonošću” će naši partneri iz EU gledati na to da, pošto je propuštena cela 2009, i u novoj godini „nova” pozicija komisije ostane mrtvo slovo na papiru? „Slučaj” sa Zakonom o javnim nabavkama nije izolovan primer. Primeri slične „zaboravnosti” često se ponavljaju, nekad čak i u tragikomičnoj formi. Nije realno očekivati da plebiscitarno opredeljenje za borbu protiv korupcije bude potvrđeno rezultatima ako se s takvom praksom ne prestane. Ozbiljni antikorupcijski rezultati su ostvarivi samo uz uslov da se afirmišu profesionalna i politička odgovornost, a „zaboravnost” potpuno eliminiše.
