Izvor: "Politika"
INTERVJU: Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja
Vlast što veći broj informacija treba da učini javnim i bez zahteva
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić dostavio je Narodnoj skupštini izveštaj o radu u protekloj godini iz koga se vidi porast interesovanja javnosti za ostvarivanje prava ali i da se on susreće sa starim problemima.
Intervencija poverenika je u oko 90 odsto slučajeva dala rezultat, tražilac je dobio prethodno uskraćenu informaciju. Šta treba uraditi da rezultat bude sto odsto?
Rezultate treba ceniti u kontekstu velikog i stalno rastućeg obima poslova i činjenice da je Poverenik sve do aprila 2009. imao samo pet državnih službenika, a kraj godine dočekao sa 11 umesto 69 predviđenih. Za veću efikasnost neophodno je pojačati kadrovske resurse. Ali ni tada efikasnu primenu zakona ne bi mogao obezbediti sam poverenik, jer nema na raspolaganju neke, za to bitne, stvari. On donosi odluke koje su, po zakonu obavezujuće ali nema u rukama mehanizme da obezbedi izvršenje tih odluka. A Vlada ih, u čijim su rukama ti mehanizmi, ne koristi. Iako po zakonu, „u slučaju potrebe obezbeđuje izvršenje rešenja Poverenika”, nikada nije preduzela nikakvu prinudnu meru. To se, očito, mora promeniti. I neke druge stvari, takođe. Ali sloboda pristupa informacijama podrazumeva i nešto više od korektnog tretiranja zahteva i žalbi građana i medija, podrazumeva da vlast što više informacija čini javnim i bez zahteva. Da bi stvari išle u pravom smeru bitan je stalni rast odlučnosti građana i medija da se koriste svojim pravima, da ne dozvole da ona zavise od bilo čije dobre volje. Najvažniji rezultat u primeni našeg zakona je upravo prisustvo i jačanje takvog trenda.
Zašto raste broj nedopuštenih tužbi koje protiv rešenja poverenika podnose
organi vlasti?
Protiv rešenja Poverenika su više tužbi Vrhovnom sudu podneli prvostepeni organi vlasti nego građani čije žalbe je Poverenik odbio. Taj paradoks je posledica zloupotrebe neprecizne odredbe zakona, po kojoj se protiv rešenja poverenika „može voditi upravni spor”. Može, ali ko? Laici ne znaju, ali u organima vlasti bi morali znati, jer znaju i studenti prava, da ni u jednom, pa ni u postupku za slobodan pristup informacijama prvostepeni organ ne može podneti tužbu protiv drugostepenog. Sud je kao nedopuštene, naravno, odbacio sve takve tužbe, ali praksa se nastavlja. Podnose se, dakle, tužbe za koje se zna da će biti odbačene samo da bi se dodatno, dok ih sud ne odbaci, odložilo ostvarivanje prava javnosti. Ako ništa drugo, bar elementarna pristojnost nalaže da se to traćenje vremena plaćenog novcem poreskih obveznika radi izigravanja prava istih tih poreskih obveznika, prekine.
Zbog nedovoljne aktivnosti nadležnih ministarstava samo je sedam odsto od 1.800 evidentiranih prekršilaca zakona snosilo odgovornost. Da li se prekršioci tako stimulišu? Da li ćete predložiti neke drugačije, efikasnije metode kažnjavanja?
Tih oko 1800 slučajeva evidentirala je služba Poverenika. Da su i nadležni vršili nadzor broj evidentiranih prekršaja bio bi višestruko veći a procenat kažnjenih, još manji, što, naravno, jeste stimulativno za prekršioce. Smatram da se, u vezi sa ovim i svakim drugim zakonom koji podrazumeva obaveze vlasti mora insistirati na odgovornosti za neizvršenje obaveza. Vlast mora davati pozitivan a ne negativan primer. Apsurd je da neko ko ne izvršava svoje obaveze „trenira strogoću” na građanima. O nekim inicijativama da se produže rokovi zastarelosti, pooštre kazne, energičnije vrši nadzor razgovarao sam sa ministrima pravde i državne uprave.
