Izvor: „Danas“
Rodoljub Šabić
LIČNI STAV
Može izgledati da jeste, ali nije digresija započeti tekst o jednoj odredbi Krivičnog zakonika jednim „neozbiljnim“ pitanjem - Možete li da zamislite da odete na spavanje kao pripadnik jedne nacije, a probudite se kao pripadnik druge? eoma teško, zapravo nemoguće, zar ne? Razume se, ne zbog toga što je sporno da li svaki čovek može promeniti svest o sopstvenoj nacionalnoj pripadnosti. Može, naravno. Stavovi o tome odavno su evoluirali, od ultrakonzervativnih po kojima je ta svest objektivno determinisana, zadata i nepromenljiva, do savremenih po kojima je ona, pre svega, stvar subjektivnog osećanja. Ali nesporno je da svest o pripadnosti nekoj nacionalnoj skupini čovek formira sam, i da je ne formira i ne menja ni lako, ni brzo.
Pa ipak, po svemu sudeći, ovih dana se sa nekim našim sugrađanima dogodilo nešto potpuno obrnuto. Dogodilo se da dan završe npr. kao Mađari, a da sutradan „saznaju“ da su npr. Bunjevci. Da zaspe svesni pripadnosti jednoj nacionalnoj manjini, ili nepripadanju nijednoj, a da ih nadležni organi vlasti „probude“ obaveštenjem da su za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina upisani u poseban birački spisak neke nacionalne manjine kojoj ni sanjali nisu da pripadaju. Kako su reagovali ne znamo, ali znamo da su podaci o nacionalnoj pripadnosti, ne bez razloga, Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti utvrđeni kao naročito osetljivi podaci. A takođe znamo da su, i nezavisno od zakona, mnogi ljudi posebno osetljivi na činjenice u vezi sa nacionalnom pripadnošću, pa je logično pretpostaviti da je za dobar broj njih ovo bilo uznemiravajuće ili neprijatno.
Zato ovaj događaj zaslužuje ozbiljnu pažnju. Ne može biti sporno da su izbori za Nacionalne savete nacionalnih manjina veoma značajna stvar za demokratsku legitimaciju države. Uspešno sprovođenje tih izbora uz neposredno učešće, što je moguće većeg broja pripadnika nacionalnih manjina, u nespornom je interesu države i društva i zahteva maksimalno angažovanje raspoloživih resursa, ne samo državnih. Stoga je razumljivo da su nadležni za organizovanje i sprovođenje ovih izbora, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i organi lokalne samouprave, očekivali, podsticali i tražili pomoć i podršku medija, nevladinog sektora, pa i političkih stranaka, čak i kalkulišući sa rizikom koji pojačani „aktivizam“ sa sobom nosi. Npr. rizik da se pod firmom pružanja pomoći, vrši nezakonita obrada podataka o ličnosti, da se uspostavljaju posebne „privatne“, stranačke i slične zbirke podataka na osnovu fotokopija zahteva ili ličnih dokumenata odnosno popisa lica sa adresama, brojevima telefona i sl., bio je prilično očigledan.
Na potrebu da se o tome vodi računa kao poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti blagovremeno sam upozorio, a kad su neki kasniji događaji to i potvrdili, moji saradnici i ja smo, u granicama mogućnosti, preduzeli odgovarajuće konkretne korake. Ali, ako se s nekim rizicima možda i moralo računati, na neke stvari baš nikako se nije smelo zaboraviti. Na to da su isključivo nadležni i odgovorni za vođenje posebnih biračkih spiskova Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i organi lokalne samouprave, i da su samo oni ovlašćeni da se bave obradom podataka o ličnosti koju formiranje posebnih biračkih spiskova podrazumeva. A pogotovo na to da samo građaninu pripada pravo da (na posebno propisanom obrascu u pisanoj formi) podnese zahtev za upis u poseban birački spisak, i da to ne može, van zakonom predviđenih uslova, obavljati neko drugi umesto njega.
Informacije o upisivanju ljudi u posebne biračke spiskove bez njihove volje ukazuju na moguće teško kršenje ljudskih prava. One, čak i nezavisno od broja ljudi koji su u pitanju, a ima indicija da je prilično veliki, govore da neko još uvek smatra da se prema građanima može ponašati kao prema ovcama, koje može da prebacuje iz tora u tor, da ih upisuje ili prepisuje iz jednog registra u drugi, ili radi nešto treće, shodno sopstvenom nahođenju, „naravno“, ne pitajući ih šta o tome misle.
Ovakvo potcenjivanje bilo čije ličnosti i privatnosti moralo bi da podseti na to da u članu 146. našeg KZ kojim je utvrđeno krivično delo - neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka, piše:„Ko podatke o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona neovlašćeno pribavi, saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko protivno zakonu prikuplja podatke o ličnosti građana ili tako prikupljene podatke koristi.
Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do tri godine.“
Citirana odredba Krivičnog zakonika, iako je bilo razloga, u praksi nikada nije primenjena. A ako ni opisano „buđenje svesti o nacionalnoj pripadnosti“ (koje nije bilo moguće sprovesti bez učešća službenih lica) nije prava prilika da MUP, tužilaštvo i sud demonstriraju njenu praktičnu primenu, onda se definitivno nameće pitanje -Čemu ona uopšte služi?
