Izvor: "Blic"
Sva je prilika da će nas Izveštaj EU o napretku Srbije na evropskom putu podsetiti na pitanje - kako stvari stoje sa restitucijom? Pre otprilike pet i po godina, dobili smo Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine koji je izgledao kao prvi ozbiljan nagoveštaj spremnosti države da počne sa rešavanjem problema koje je većina tranzicionih država odavno rešila - vraćanje ili obezbeđivanje naknade za imovinu koja je oduzeta bez naknade primenom propisa o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji... I to spremnosti da to uradi vrlo brzo jer je zakon „pozvao" da se prijave podnesu što pre, čak je to i oročio (praznom) “pretnjom” - ko prijavu ne podnese do kraja juna 2006. gubi svako pravo na restituciju!!
Ipak, pet i po godina kasnije vlast još uvek raspolaže nekada oduzetom imovinom, čak njen najvredniji deo, građevinsko zemljište stavlja na raspolaganje i nekim novim korisnicima. I bez EU sasvim je prirodno što postoji interesovanje za to pod kojim uslovima i do kada će to činiti ?
Teško je „razumeti" česte probleme u pristupu informacijama u pojedinim, konkretnim slučajevima. Još teže to što nije poznato koliko je koštala primena pre pet i po godina donetog zakona, kakve i kolike resurse je zahtevala, kakvi su realni efekti. Ali najteže je objasniti uskraćivanje informacija o nacrtima zakona ili dokumenata koji bi i inače morali biti na javnoj raspravi ili o (ne)postojanju i stanju bankovnih računa koji su zakonom namenski predviđeni upravo u svrhu restitucije?
Sva pitanja u vezi sa denacionalizacijom su legitiman predmet interesovanja ne samo građana koji su neposredno zainteresovani da im se imovina vrati ili nadoknadi, već i svih drugih građana Srbije. Ne samo zato, jer će rešavanje pitanja restitucije biti od uticaja na proces evropskih integracija, koji mnogi građani doživljavaju kao prvorazredni interes već i zato što od načina, vrste i obima restitucije zavisi i deo tereta koji će direktno ili indirektno i oni snositi.