Izvor: "Blic"
„Dostavite nam listing odlazno-dolaznih komunikacija za broj mobilnog telefona .... u vremenskom periodu od ... do ... 2010. godine.“ Ovaj „lakonski“ zahtev je nedavno stigao na adresu jednog našeg velikog operatora mobilne telefonije. Kad je operator odbio da postupi po zahtevu uz obrazloženje da nije u skladu sa zakonom, te da je za njegovu realiziaciju potrebna odluka suda, podnosilac zahteva, zamenik tužioca iz grada u unutrašnjosti ga je ponovio i propratio ga stavljanjem u izgled odgovornost. Operator je zatražio zaštitu od Poverenika za (informacije) i zaštitu podataka o ličnosti.
A poverenik je zatražio intervenciju republičkog javog tužioca. Razgovor poverenika i republičkog tužioca je pokazao da dele mišljenje zasnovano na članu 41. Ustava – da je tajnost sredstava komuniciranja nepovrediva, a da su odstupanja moguća samo na osnovu odluke suda i da i Zakonik o krivičnom postupku predviđa da meru automatskog računarskog pretraživanja ličnih i drugih sa njima povezanih podataka i njihove elektronske obrade naređuje istražni sudija.
U toku razgovora, republički tužilac je pozvala tužilaštvo iz koga je stigao sporni zahtev i naložila da odmah povuče podnete zahteve, a da ubuduće, ako i kad za to postoje uslovi, slične zahteve podnesu samo uz prethodno pribavljenu naredbu suda. Obavestila je Poverenika, mada smatra da je reč o izolovanom slučaju a ne pravilu, da će na isti stav biti upozoreni svi šefovi tužilaštva.
Problem je rešen tako „lako“, da bi se moglo reći da nije vredan pažnje. Ali nije tako, naprotiv. Ubuduće, u krugu aspiranata na pristup podacima o komunikaciji građana bez kontrole, imaćemo jednog manje. U procesu sporog i teškog „rastanka“ sa shvatanjima po kojima je, kad je u pitanju privatnost građana, vlasti dozvoljeno sve što poželi, otpor operatora i reakcija republičkog javnog tužioca mogli bi obeležiti nešto veoma važno. Kako kaže ona Čerčilova izreka – ako ne kraj, čak ni početak kraja, onda bar kraj početka.