Pitanje video nadzora u stambenim zgradama ne uređuje nijedan zakon. Ni sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 97/08 i 104/09 - dr. zakon, 68/2012 – Odluka US i 107/2012), kao matični, krovni zakon u ovoj oblasti, ni jednom jedinom odredbom ne uređuje obradu ličnih podataka građana putem video nadzora uopšte, pa ni video nadzora u stambenim zgradama. Uprkos tome, prilikom uvođenja video nadzora potrebno je držati se načela Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kao i usvojenih međunarodnih standarda u ovoj oblasti.

Upotreba video nadzora može značajno da ugrozi privatnost pojedinca/ke, ali i druga prava i slobode ljudi (npr. sloboda kretanja, pravo na zaštitu podataka o ličnosti), pa se na njegovo uvođenje ne sme gledati kao na običnu tehničku odluku i zato se za donošenje ovakve odluke po pravilu traži kvalifikovana većina, znatno veća od uobičajene. Npr. zakoni Slovenije i Crne Gore predviđaju da je to saglasnost 70 % a Makedonije čak 100 % vlasnika stanova. Pri tom valja jasno definisati razloge uvođenja nadzora, tj. svrhu obrade (bezbednost ljudi, zaštita imovine i sl.).

Prilikom odlučivanja koji prostor treba pokriti video nadzorom, treba imati u vidu princip srazmernosti primene video nadzora i princip srazmernosti u vršenju aktivnosti video nadzora, što između ostalog podrazumeva procenu da li je sa stanovišta svrhe obrade neophodno određeni prostor pokriti video nadzorom ili se svrha obrade može ostavriti na manje invazivan način, zatim srazmernost postupaka mora biti adekvatna. Vizuelni ugao koji pokriva kamera ne sme biti takav da se snima veći prostor od onog koji je neophodan za ostavarenje svrhe obrade ili da pokriva prostor koji je isključivo vlasništvo privatnih lica. U mnogim zemljama video nadzor podrazumeva nadzor nad ulaskom i izlaskom u zajedničke prostorije, a ne i nadzor tokom boravka u prostoriji. U nekim od njih je čak takav nadzor nekih zajedničkih prostorija, uključujući i liftove, zabranjen.  Isto tako u mnogim zemljama je zabranjeno snimanje ulaska i izlaska iz individualnih stanova. Video nadzor na svakom spratu, koji bi pokrivao privatne stanove, ne bi bio dozvoljen.

Dalje, što se tiče pitanja da li je opravdano da svi stanari zgrade mogu pratiti snimak svih kamera na svom televizoru mišljenja smo da treba zabraniti pristup snimcima sistema video nadzora preko interne kablovske televizije, javne kablovske televizije, interneta ili drugih sredstava za elektronske komunikacije kojima se takvi snimci mogu preneti, bilo u trenutku njihovog nastanka ili nakon toga, iz razloga što to omogućava neograničeno širokom krugu korisnika da bez stvarne potrebe i razloga zadiru u privatnost građana, tj. stanara i trećih lica (koja iz različitih razloga dalaze u posetu stanarima zgrade). Potreba i značaj preduzimanja mera radi zaštite imovine i lica, ne isključuje obavezu da te mere budu srazmerne svrsi, i da se njima ne povređuju Ustavom zajamčena prava građana.

Konačno, lica koja stupaju u prostor pokriven video nadzorom imaju pravo da o tome budu obaveštena.  Stambena zgrada koja vrši video nadzor dužna je da na vidnom mestu istakne javno obaveštenje da se vrši video nadzor, koje bi trebalo da sadrži podatke o tome da je video nadzor u toku i likovni, odnosno grafički simbol video nadzora, naziv rukovaoca koji vrši video nadzor, i broj telefona na koji se mogu dobiti informacije u vezi predmetnog video nadzora.

Pored toga, sistem video nadzora koji se koristi za vršenje video nadzora mora biti zaštićen od pristupa neovlašćenih lica.